Svirepi grad greha

Kan – Brazilski reditelj Fernando Meireljes (1955) važi za kansko otkriće. Na toj smotri 2002. njegovo ime je nadaleko odzvonilo, pošto su publika i filmski kritičari bili u euforiji od uzbuđenja posle projekcije njegovog filma „Božji grad“ koji je sa lakoćom postao ne samo apsolutni festivalski hit već i najgledaniji film godine u celom svetu.

Usledila je potom i nominacija za Oskara, pa i film „Stalni baštovan“ koji je Meireljes snimio prema prozi barda krimi-špijunskih trilera Džona Le Karea (nominacija za Oskara i Oskar za najbolju žensku ulogu Rejčel Vajc), a sada i film „Slepilo“ prema bestseleru nobelovca Žozea Saramaga, s kojim je Meireljes 14. maja otvorio 61. Kanski festival i započeo trku za „Zlatnu palmu“...

Pretpostavka je da ste bili iznenađeni pozivom da filmom koji ste upravo završili otvorite Kanski festival?

I te kako, kada sam prvi put boravio u Kanu niko nije znao za mene, a već posle prve projekcije „Božjeg grada“ telefon nije prestajao da zvoni! Kan me je tada obeležio na mapi sveta i zbog toga sam ovom festivalu veoma zahvalan. Sada sam još zahvalniji, iako sam zbog poziva Tjerija Fremoa toliko prebukirao svoj raspored da sam bio na ivici kolapsa i jedva stigao iz Sao Paula. Otvoriti Kanski festival je zaista velika čast!

Otvorili ste ga, ali ne sa bilo kakvim filmom, ipak je reč o adaptaciji vrednog a nimalo lakog književnog dela Žozea Saramaga?

Istina je da sam ekranizaciju Saramagovog „Slepila“ poželeo odmah kada sam pročitao knjigu, svestan svih mogućih poteškoća. Ona je teška i zahtevna za razumevanje i na engleskom i na starom portugalskom jeziku, a ja sam pročitao obe jezičke verzije. Prava sam otkupio odavno, ali mi je dugo trebalo da pronađem nekog ko bi adaptaciju ovog dela načinio filmski valjanom, a da se pri tom ne naruši piščeva ideja i sveukupan smisao njegove priče.

Da li je Saramago već video Vaš film?

Još uvek nije, a tek me od toga hvata trema! Zato sam ovde u Kanu opušten, trema pred svečano otvaranje je ništa u odnosu na onu koju imam pri pomisli na onaj festivalski dan kada će Saramago prisustvovati projekciji.

I Vi ćete biti tamo?

Naravno, bilo bi neozbiljno da se sakrijem, mada moram da priznam da sam upravo to poželeo.

Ovo Saramagovo delo je impresionističko, gotovo alegorično, nimalo filmski zahvalno?

(/slika2)Priznajem da sam se mučio dok sam odredio vreme zbivanja radnje filma. Moj prvi utisak je bio da treba da „smestim“ film u tridesete, eventualno četrdesete godine dvadesetog veka i da iz te pozicije reflektujem Saramagovu viziju čovečanstva pred totalnim kolapsom usled epidemije misterioznog i. naravno, alegoričnog slepila, njegovo predočavanje dobre i loše strane ljudske prirode, sebičnosti, oportunizma, indiferentnosti. Međutim, spoznao sam da su sve ove stvari tako čvrsto povezane sa svetom u kojem danas živimo, te sam ipak na kraju prelomio i radnju filma smestio među obične ljude u savremenom gradu, sa čim se svako danas može identifikovati...

Uz to, odlučili ste se da snimate na engleskom jeziku? Šta je na to rekao pisac? 

Činjenica je da sam imao izbora. Mogao sam da snimim film na portugalskom, ali sam u Brazilu za to uspeo da nađem samo nešto više od četiri miliona dolara. Odlučivši se za engleski jezik lakše sam našao koproducente i imao daleko veći izbor glumaca. Što se tiče Saramaga, on od početka za sve ovo nije bio mnogo zainteresovan. Mnogo puta sam ga zvao, slao mu pitanja kako bih što bolje ispoštovao njegov ugao gledanja i mišljenje, ali on nikada nije odgovarao. Samo mi je jednom prilikom jasno rekao: „Ja sam napisao knjigu, a ti snimaš film. Sve je tu jasno.“ Jedina stvar za koju me je ikada pitao jeste – da li sam odabrao velikog psa koji će tumačiti lik Psa suza. Nikada nisam uspeo da shvatim zašto je stalno govorio da mu je to omiljeni lik, a knjigu sam pročitao pet puta.

Zanimljivo, ali u svim Vašim filmovima postoji gotovo uobičajena matrica: ljudi u teškim situacijama, boreći se za opstanak, čine prave stvari?

Hm, u pravu ste. To jeste veza između mojih prvih filmova „Sobarice“ i „Božjeg grada“, „Stalnog baštovana“ i „Slepila“. Volim likove u ekstremnim situacijama zato što se tada demaskiraju i zato što tek tada možete shvatiti ljudsku slojevitost. Baš zato volim „Slepilo“, jer se u njemu otkriva da se ispod tanke kože civilizacije krije činjenica da je ljudski rod još uvek veoma primitivan.