RATOVI dolaze

SRPSKI ROMAN DANAS
Zbog čega u srpskom romanu ratovi iz devedesetih godina prošlog veka nisu ostavili dubok trag?

Naravno, u posrednom smislu, gotovo kompletna srpska proza devedesetih godina prošlog i prvih sedam godina ovog veka jeste tim ratovima i svim što ti ratovi sa sobom nose sudbonosno uslovljena: teme iz bliže i dalje istorije posmatrane u kontekstu onoga što se nedavno dogodilo; život pod sankcijama; fenomen apatrida rasutih na sve četiri strane sveta; propast tradicionalnih sistema vrednosti; kriminal...

Ali, tema srpske proze pre svega jeste ono što ti ratovi nose – a ne i sam rat.

Jednostavno rečeno, na stranicama priznatih savremenih srpskih romana nema neposrednog dodira sa ratom. Kakav je – posle Prvog svetskog rata, na primer – mogao da se sretne u delima Vasića i Krakova. Ili posle Drugog – kod Lalića i Isakovića.

Namerno naglašavam priznatih jer nemam pravo na takvu proizvoljnost da tvrdim kako ono na šta kritičari nisu skrenuli pažnju a ja nisam pročitao – ne postoji. Tim pre što sam imao priliku da se sretnem sa zanimljivim delima koja rat jesu neposredno opisivala. I koja su od strane kritike manje-više prećutana.

I namerno naglašavam romana, pošto postoje priče i zbirke priča koje rat tematizuju a koje ipak nisu sasvim prećutane.

Romani su prećutani.

I – hajde da ne ulazimo u to da li su prećutani zato što nisu naročito vredni ili iz nekih drugih razloga. Prećutani su. I – za sada – kao da ih nema.

A zbog čega ih nema?

Da li zbog toga što srpski pisci u ratovima devedesetih nisu neposredno učestvovali?

Kao prvo – teško da među učesnicima ratova iz devedesetih nema ljudi talentovanih za pisanje. A kao drugo – čak i da nijedan srpski pisac rat nije neposredno doživeo – to ne može da bude razlog. Ni Srđan Dragojević, koliko znam, nije bio na frontu, pa mu to nije smetalo da režira „Lepa sela lepo gore”. Koja, po mom skromnom mišljenju, vrede više od svega što je u poslednjih dvadesetak godina na ovim prostorima o ratu i ne samo o ratu napisano.

Opet ograda – nije nemoguće da su u tom periodu napisana remek-dela. Koja, zahvaljujući situaciji u izdavaštvu – nisu objavljena. Ili su objavljena, ali, zahvaljujući stanju na kritičkoj sceni – kao da nisu. Ali to ide na dušu renomiranih izdavača i kritičara. Ne na moju.

Da li razlog odsustva istinskog rata u srpskim romanima iz devedesetih i dvehiljaditih treba tražiti u tome što zakonitosti savremene proze zahtevaju da se teme obrađuju na indirektan način?

Ne. Jer čak i kada bi tako nešto važilo za takozvanu postmodernističku prozu – a ne važi – šta ćemo sa takozvanim neorealizmom koji od pre desetak godina lagano počinje da preuzima primat i na ovdašnjoj literarnoj sceni!?

Da li rata nema zbog toga što za takav roman ne postoji neophodna vremenska distanca?

E – to bi već moglo da bude tačno.

Ali, hajde da vidimo šta u ovom slučaju nedostatak vremenske distance podrazumeva?

Ljudi od pera se, kao i ostali ljudi na područjima na kojima se piše srpska književnost – kada je u pitanju stav prema nedavno minulim ratovima – dele na ostrašćene i zbunjene. Ostrašćeni se, grubo rečeno, dele na nacionaliste i antinacionaliste. A zbunjeni – na one koji su zbunjeni iskreno i one koji su zbunjeni neiskreno. Neiskreno zbunjeni se, opet, dele na one koji nalaze da im takav stav iz nekog razloga koristi i one koji naprosto nemaju hrabrosti da se iz stanja zbunjenosti pomere.

Zašto pripadnik nijedne od rečenih grupa nije kadar da napiše dobar ratni roman?

Jer bi ostrašćeni pri pisanju naišli na problem koji bi mogao da se nazove otporom materijala. Pa bi morali da se opredele – ili da od svojih ostrašćenih stavova zarad poetske i ne samo poetske istine odustanu – ili da odustanu od pisanja. Ili da, umesto dobrog romana, napišu pamflet. A zbunjeni bi – morali da odbace zbunjenost. I da izgrade ili konačno obelodane stav. Ne pamfletski – nego suštinski.

I još jednom – zašto samo roman, a ne i roman i priča? 

Zato što dobra kratka priča još i može da se napiše bez odlučnog odustajanja od jednoumne ostrašćenosti. Onako, što bi rekao Danilo Kiš – iz „muda”. Dobar roman – malo teže, bajo.

Da se vratim na Isakovića i Lalića – jer oni su, zbog pokloništva komunističkoj ideologiji, posebno zahvalni za ovu temu. Njihova dela su, u svojim najboljim trenucima, primer kako, u trenutku literarnog suočavanja sa suštinskom istinom rata, ostrašćenost – a iskreno ideološko pokloništvo bez ostrašćenosti nije moguće – nestaje kao rukom odnesena, dok rigidan ideološki koncept biva smrvljen kao gipsani kip pod gusenicama tenka.

Otišao bih predaleko ako bih pokušao da odgovorim na pitanje je li do popuštanja ideološke stege kod pomenutih pisaca došlo u sudaru sa fatalnim otporom materijala ili još pre nego što su počeli da pišu; pa im je to, možda, i omogućilo da se materijalu prilagode i da umesto pamfleta napišu roman. To, uostalom, sa literarnog stanovišta nije ni bitno. Bitno je da su, u svojim najboljim trenucima, ideologiju odbacili. I da je njihova proza dobra u onoj meri u kojoj su bili kadri da se ideološke ostrašćenosti oslobode. Kao što je izvesno da nijedan dobar pisac van procesa pisanja ne može da bude do te mere zablude lišen koliko može u trenucima dok piše. Ali je takođe izvesno da taj trenutak oslobađanja ne može da ne oplemeni i njegov vanliterarni život.

Kao i život čitaoca, ako je u delu te trenutke uspeo da prepozna.

I – tako – stigoh do čitaoca.

Možda u ovoj priči leži odgovor na pitanje zašto je srpska proza u krizi. I zašto publika delima pohvaljenim od kritike pretpostavlja ispovesti posrnulih žena i seksualne fantazije isfrustriranih muškaraca.

Možda čitalac instinktivno oseća da su srceparajuće priče o neostvarenim ljubavima i banalne o seksu, ma koliko neuverljive bile – ipak istinitije od ideološkog pamfleta koji mu strogi unutrašnji glas deklamuje u glavi. I da su, ma koliko nevešto bile ispričane – ipak logičnije od konfuzije koja mu duva kroz uši kao promaja.

Eto zašto srpska proza vapi za ratovima iz devedesetih. I zašto je krajnje vreme da se s njima uhvati u koštac. Takva kakva je – ostrašćena i konfuzna. Da se prepusti ratnoj matici da je nosi. I da ne pokušava da pobedi otpor materijala. Nego da pokuša da pred tim otporom popusti. I da, prožimajući se sa materijalom, prodre do suštine.

Jer – ako se bude beskonačno čekalo na vremensku distancu – ti će ratovi da se pretvore u još jedan mit. Nacionalistički ili antinacionalistički – u zavisnosti od toga koja ostrašćenost pobedi. Ili, pošto nijedna ostrašćenost nije sposobna da izvojuje konačnu pobedu, najverovatnije – u dva mita. Koji će dve ostrašćenosti da hrane.

A sa mitovima – na scenu stupa poezija.

Srpski i antisrpski – krajiški bosanski i kosovski ciklusi. U kojima će milioni virtuelnih pobijenih Srba da se natpevaju sa milionima virtuelnih pobijenih Hrvata, muslimana i Albanaca. I svojim natpevanjem ometaju večni mir onih hiljada koje su zaista pobijene.

Jedan stariji kolega nedavno mi je rekao:

„Naša današnja prozna scena je nebranjeno područje. Ko prvi utrči i zabode zastavu – on će da vlada.”

I – jedna koincidencija, previše očigledna da bi bila slučajna – isti kolega mi reče i kako sprema ratni roman.

Juče sam u novinama pročitao razgovor sa još jednim piscem koji priprema ratni roman.

Zašto da tajim – i ja trenutno pišem roman o ratu.

U srpsku prozu ratovi dolaze.