РАТОВИ долазе

СРПСКИ РОМАН ДАНАС
Због чега у српском роману ратови из деведесетих година прошлог века нису оставили дубок траг?

Наравно, у посредном смислу, готово комплетна српска проза деведесетих година прошлог и првих седам година овог века јесте тим ратовима и свим што ти ратови са собом носе судбоносно условљена: теме из ближе и даље историје посматране у контексту онога што се недавно догодило; живот под санкцијама; феномен апатрида расутих на све четири стране света; пропаст традиционалних система вредности; криминал...

Али, тема српске прозе пре свега јесте оно што ти ратови носе – а не и сам рат.

Једноставно речено, на страницама признатих савремених српских романа нема непосредног додира са ратом. Какав је – после Првог светског рата, на пример – могао да се сретне у делима Васића и Кракова. Или после Другог – код Лалића и Исаковића.

Намерно наглашавам признатих јер немам право на такву произвољност да тврдим како оно на шта критичари нису скренули пажњу а ја нисам прочитао – не постоји. Тим пре што сам имао прилику да се сретнем са занимљивим делима која рат јесу непосредно описивала. И која су од стране критике мање-више прећутана.

И намерно наглашавам романа, пошто постоје приче и збирке прича које рат тематизују а које ипак нису сасвим прећутане.

Романи су прећутани.

И – хајде да не улазимо у то да ли су прећутани зато што нису нарочито вредни или из неких других разлога. Прећутани су. И – за сада – као да их нема.

А због чега их нема?

Да ли због тога што српски писци у ратовима деведесетих нису непосредно учествовали?

Као прво – тешко да међу учесницима ратова из деведесетих нема људи талентованих за писање. А као друго – чак и да ниједан српски писац рат није непосредно доживео – то не може да буде разлог. Ни Срђан Драгојевић, колико знам, није био на фронту, па му то није сметало да режира „Лепа села лепо горе”. Која, по мом скромном мишљењу, вреде више од свега што је у последњих двадесетак година на овим просторима о рату и не само о рату написано.

Опет ограда – није немогуће да су у том периоду написана ремек-дела. Која, захваљујући ситуацији у издаваштву – нису објављена. Или су објављена, али, захваљујући стању на критичкој сцени – као да нису. Али то иде на душу реномираних издавача и критичара. Не на моју.

Да ли разлог одсуства истинског рата у српским романима из деведесетих и двехиљадитих треба тражити у томе што законитости савремене прозе захтевају да се теме обрађују на индиректан начин?

Не. Јер чак и када би тако нешто важило за такозвану постмодернистичку прозу – а не важи – шта ћемо са такозваним неореализмом који од пре десетак година лагано почиње да преузима примат и на овдашњој литерарној сцени!?

Да ли рата нема због тога што за такав роман не постоји неопходна временска дистанца?

Е – то би већ могло да буде тачно.

Али, хајде да видимо шта у овом случају недостатак временске дистанце подразумева?

Људи од пера се, као и остали људи на подручјима на којима се пише српска књижевност – када је у питању став према недавно минулим ратовима – деле на острашћене и збуњене. Острашћени се, грубо речено, деле на националисте и антинационалисте. А збуњени – на оне који су збуњени искрено и оне који су збуњени неискрено. Неискрено збуњени се, опет, деле на оне који налазе да им такав став из неког разлога користи и оне који напросто немају храбрости да се из стања збуњености помере.

Зашто припадник ниједне од речених група није кадар да напише добар ратни роман?

Јер би острашћени при писању наишли на проблем који би могао да се назове отпором материјала. Па би морали да се определе – или да од својих острашћених ставова зарад поетске и не само поетске истине одустану – или да одустану од писања. Или да, уместо доброг романа, напишу памфлет. А збуњени би – морали да одбаце збуњеност. И да изграде или коначно обелодане став. Не памфлетски – него суштински.

И још једном – зашто само роман, а не и роман и прича? 

Зато што добра кратка прича још и може да се напише без одлучног одустајања од једноумне острашћености. Онако, што би рекао Данило Киш – из „муда”. Добар роман – мало теже, бајо.

Да се вратим на Исаковића и Лалића – јер они су, због поклоништва комунистичкој идеологији, посебно захвални за ову тему. Њихова дела су, у својим најбољим тренуцима, пример како, у тренутку литерарног суочавања са суштинском истином рата, острашћеност – а искрено идеолошко поклоништво без острашћености није могуће – нестаје као руком однесена, док ригидан идеолошки концепт бива смрвљен као гипсани кип под гусеницама тенка.

Отишао бих предалеко ако бих покушао да одговорим на питање је ли до попуштања идеолошке стеге код поменутих писаца дошло у судару са фаталним отпором материјала или још пре него што су почели да пишу; па им је то, можда, и омогућило да се материјалу прилагоде и да уместо памфлета напишу роман. То, уосталом, са литерарног становишта није ни битно. Битно је да су, у својим најбољим тренуцима, идеологију одбацили. И да је њихова проза добра у оној мери у којој су били кадри да се идеолошке острашћености ослободе. Као што је извесно да ниједан добар писац ван процеса писања не може да буде до те мере заблуде лишен колико може у тренуцима док пише. Али је такође извесно да тај тренутак ослобађања не може да не оплемени и његов ванлитерарни живот.

Као и живот читаоца, ако је у делу те тренутке успео да препозна.

И – тако – стигох до читаоца.

Можда у овој причи лежи одговор на питање зашто је српска проза у кризи. И зашто публика делима похваљеним од критике претпоставља исповести посрнулих жена и сексуалне фантазије исфрустрираних мушкараца.

Можда читалац инстинктивно осећа да су срцепарајуће приче о неоствареним љубавима и баналне о сексу, ма колико неуверљиве биле – ипак истинитије од идеолошког памфлета који му строги унутрашњи глас декламује у глави. И да су, ма колико невешто биле испричане – ипак логичније од конфузије која му дува кроз уши као промаја.

Ето зашто српска проза вапи за ратовима из деведесетих. И зашто је крајње време да се с њима ухвати у коштац. Таква каква је – острашћена и конфузна. Да се препусти ратној матици да је носи. И да не покушава да победи отпор материјала. Него да покуша да пред тим отпором попусти. И да, прожимајући се са материјалом, продре до суштине.

Јер – ако се буде бесконачно чекало на временску дистанцу – ти ће ратови да се претворе у још један мит. Националистички или антинационалистички – у зависности од тога која острашћеност победи. Или, пошто ниједна острашћеност није способна да извојује коначну победу, највероватније – у два мита. Који ће две острашћености да хране.

А са митовима – на сцену ступа поезија.

Српски и антисрпски – крајишки босански и косовски циклуси. У којима ће милиони виртуелних побијених Срба да се натпевају са милионима виртуелних побијених Хрвата, муслимана и Албанаца. И својим натпевањем ометају вечни мир оних хиљада које су заиста побијене.

Један старији колега недавно ми је рекао:

„Наша данашња прозна сцена је небрањено подручје. Ко први утрчи и забоде заставу – он ће да влада.”

И – једна коинциденција, превише очигледна да би била случајна – исти колега ми рече и како спрема ратни роман.

Јуче сам у новинама прочитао разговор са још једним писцем који припрема ратни роман.

Зашто да тајим – и ја тренутно пишем роман о рату.

У српску прозу ратови долазе.