Selo gori a baba se češlja

Aleksandar Tijanić je bio tragedija na čelu RTS-a – za neke kad je došao, a za neke kad je otišao. U heliocentričnom sistemu koji je stvorio, on je bio sunce. Ipak, on je pobio uvreženo shvatanje da državna televizija mora da bude loša. Njegovo direktorovanje poklopilo se sa ekspanzijom privatne inicijative u medijski prostor i transformacijom RTS-a u javni medijski servis. Možda i nenamerno, ključna posledica njegovog rada bila je da je RTS postao konkurentan komercijalnim pandanima. Dok su javni medijski servisi u regionu poklekli pred privatnom konkurencijom, RTS se uzdizao. U eri galopirajućeg neoliberalizma Tijanić je uspeo da ospori argument da samo privatno vlasništvo garantuje kvalitet i gledanost.

Dolaskom Dragana Bujoševića na čelo RTS-a istorija se ponovila – ovog puta kao farsa. Gledanost je najvažnija, ali više ne kao cilj, nego kao opravdanje za sve drugo.

No, ovde nije reč o ličnostima. Imena su povod. Nijednoga ne poznajem dovoljno da bih javno sudio o njihovim ličnim ili moralnim karakteristikama i time objašnjavao stanje u RTS-u. Ipak, aktuelni događaji navode na digresiju o stilu upravljanja, koju je Pareto okarakterisao kao razliku između lavova i lisca. Elem, da je kojim slučajem Tijanić živ, verovatno bi u subotu uveče dojurio u RTS i izašao pred Boška i drugove – ako bi ovima uopšte i palo na pamet da upadaju u RTS. Bujošević je, pak, poručio da ga baš briga i da će demonstrante izbaciti policija.

Vratimo se suštini, odnosno pitanju da li će javni medijski servis uspeti da sačuva primat u odnosu na privatne televizije.

Stiče se utisak da je RTS neprikosnoven u pogledu gledanosti. „Na listi sto najgledanijih emisija u 2018, čak 95 emitovano je na RTS 1”. Ovaj podatak koji odiše neobrazloženim samozadovoljstvom dobro zvuči, ali navodi na pogrešan zaključak. Reč je, zapravo, o tome da je u tom broju gro sportskih prenosa i svega nekoliko standardnih emisija, među kojima su Slagalica, Dnevnik 2 i neke reprizne serije. Da nije tih emisija, uglavnom nasleđenih iz doba Tijanića, i mundijala, pitanje je kako bi ta slika izgledala. Treba, međutim, reći da RTS zaista ima potencijal da sa svojih 2.500 zaposlenih i 110 miliona evra godišnjeg budžeta ostvari takav rezultat. Reč je samo o tome kako taj potencijal probuditi i pravilno usmeriti.

(Srđan Pečeničić)

No, osim gledanosti, javni servis mora da ima ugled i uticaj u javnosti.

Ugled nekoj televiziji donosi prvenstveno kvalitet programa. Kao i u drugim oblastima stvaralaštva, kvalitet ocenjuje stručna kritika. Uprkos insistiranju, nikad nismo dobili kvalitativnu analizu objavljenih televizijskih kritika ili istraživanje javnog mnjenja koje bi pokazalo šta se RTS-u stvarno zamera, a šta je dobro. Možda će neki student fakulteta dramskih umetnosti ili sociologije napraviti master rad na tu temu, ali oni od kojih se to očekuje nikada to nisu stavili na uvid javnosti. Iz tog razloga o ugledu RTS-a svako može da sudi tek na osnovu sopstvenog utiska. Moj utisak je da su ugled RTS-u donele emisije iz oblasti dečjeg i naučno-obrazovnog programa, kao i muzička produkcija. U te programe se, međutim, danas relativno malo ulaže, a obrazloženja, kao i za druge stvari, nema ili bolje da ih nema.

Ugled RTS-u donosile su i TV serije. One su, prema svedočenjima savremenika, bile plod pregalaštva mnogih koji su imali jasnu ulogu u njihovom planiranju i osmišljavanju. Novo vreme je donelo nove običaje. Serije su danas plod rada privatnih produkcija, dok se uloga RTS-a uglavnom svodi na transfer novca ka njima. To samo po sebi nije loše. Zapravo, ostavlja RTS-u mnogo više prostora da se bavi suštinskim i koncepcijskim stvarima i da traži od izvršnih producenata ono što želi. Problem je, međutim, što nema koncepcije, već ideje dolaze od nezavisnih produkcija.

Uprkos tome, neke serije su bile uspešne. Problem je što su one bez ikakvih prepreka otišle na druge televizije. RTS je tako postao probni poligon za projekte koji, ako su dobri, nastavljaju drugi život na privatnim televizijama, a ako nisu – moralnu i materijalnu štetu snosi RTS. Mehanizmi da se ta praksa zaustavi postoje, ali oni nisu automatski, već njima neko mora da upravlja.

Najzad, kad je o uticaju reč, on se sistematski potkopava odbijanjem da RTS podstiče javnu debatu. Ključni argument je da debatne emisije nisu gledane. To je tačno, baš kao što je tačno da one imaju specifičnu publiku koja je malobrojna ali uticajna. Debata ne podrazumeva nužno diskusiju između političkih aktera. Stranačka hronika je mesto za promociju stranaka, a debatne emisije su mesto za promociju ideja i ljudi iz različitih sfera koji imaju šta da kažu, bilo o epohalnim promenama u svetu koji nas okružuje, bilo o svakodnevnim problemima koji tište obične građane.

Još nije kasno da se zaustavi erozija gledanosti, ugleda i uticaja koji je RTS nasledio, jer ma šta mislili o sadašnjim upravljačima, ni oni nemaju snagu da to nasleđe unište.

Profesor na Filozofskom fakultetu i predsednik Upravnog odbora RTS-a

Prilozi objavljeni u rubrici „Pogledi” odražavaju stavove autora, ne uvek i uređivačku politiku lista