Село гори а баба се чешља

Александар Тијанић је био трагедија на челу РТС-а – за неке кад је дошао, а за неке кад је отишао. У хелиоцентричном систему који је створио, он је био сунце. Ипак, он је побио уврежено схватање да државна телевизија мора да буде лоша. Његово директоровање поклопило се са експанзијом приватне иницијативе у медијски простор и трансформацијом РТС-а у јавни медијски сервис. Можда и ненамерно, кључна последица његовог рада била је да је РТС постао конкурентан комерцијалним панданима. Док су јавни медијски сервиси у региону поклекли пред приватном конкуренцијом, РТС се уздизао. У ери галопирајућег неолиберализма Тијанић је успео да оспори аргумент да само приватно власништво гарантује квалитет и гледаност.

Доласком Драгана Бујошевића на чело РТС-а историја се поновила – овог пута као фарса. Гледаност је најважнија, али више не као циљ, него као оправдање за све друго.

Но, овде није реч о личностима. Имена су повод. Ниједнога не познајем довољно да бих јавно судио о њиховим личним или моралним карактеристикама и тиме објашњавао стање у РТС-у. Ипак, актуелни догађаји наводе на дигресију о стилу управљања, коју је Парето окарактерисао као разлику између лавова и лисца. Елем, да је којим случајем Тијанић жив, вероватно би у суботу увече дојурио у РТС и изашао пред Бошка и другове – ако би овима уопште и пало на памет да упадају у РТС. Бујошевић је, пак, поручио да га баш брига и да ће демонстранте избацити полиција.

Вратимо се суштини, односно питању да ли ће јавни медијски сервис успети да сачува примат у односу на приватне телевизије.

Стиче се утисак да је РТС неприкосновен у погледу гледаности. „На листи сто најгледанијих емисија у 2018, чак 95 емитовано је на РТС 1”. Овај податак који одише необразложеним самозадовољством добро звучи, али наводи на погрешан закључак. Реч је, заправо, о томе да је у том броју гро спортских преноса и свега неколико стандардних емисија, међу којима су Слагалица, Дневник 2 и неке репризне серије. Да није тих емисија, углавном наслеђених из доба Тијанића, и мундијала, питање је како би та слика изгледала. Треба, међутим, рећи да РТС заиста има потенцијал да са својих 2.500 запослених и 110 милиона евра годишњег буџета оствари такав резултат. Реч је само о томе како тај потенцијал пробудити и правилно усмерити.

(Срђан Печеничић)

Но, осим гледаности, јавни сервис мора да има углед и утицај у јавности.

Углед некој телевизији доноси првенствено квалитет програма. Као и у другим областима стваралаштва, квалитет оцењује стручна критика. Упркос инсистирању, никад нисмо добили квалитативну анализу објављених телевизијских критика или истраживање јавног мњења које би показало шта се РТС-у стварно замера, а шта је добро. Можда ће неки студент факултета драмских уметности или социологије направити мастер рад на ту тему, али они од којих се то очекује никада то нису ставили на увид јавности. Из тог разлога о угледу РТС-а свако може да суди тек на основу сопственог утиска. Мој утисак је да су углед РТС-у донеле емисије из области дечјег и научно-образовног програма, као и музичка продукција. У те програме се, међутим, данас релативно мало улаже, а образложења, као и за друге ствари, нема или боље да их нема.

Углед РТС-у доносиле су и ТВ серије. Оне су, према сведочењима савременика, биле плод прегалаштва многих који су имали јасну улогу у њиховом планирању и осмишљавању. Ново време је донело нове обичаје. Серије су данас плод рада приватних продукција, док се улога РТС-а углавном своди на трансфер новца ка њима. То само по себи није лоше. Заправо, оставља РТС-у много више простора да се бави суштинским и концепцијским стварима и да тражи од извршних продуцената оно што жели. Проблем је, међутим, што нема концепције, већ идеје долазе од независних продукција.

Упркос томе, неке серије су биле успешне. Проблем је што су оне без икаквих препрека отишле на друге телевизије. РТС је тако постао пробни полигон за пројекте који, ако су добри, настављају други живот на приватним телевизијама, а ако нису – моралну и материјалну штету сноси РТС. Механизми да се та пракса заустави постоје, али они нису аутоматски, већ њима неко мора да управља.

Најзад, кад је о утицају реч, он се систематски поткопава одбијањем да РТС подстиче јавну дебату. Кључни аргумент је да дебатне емисије нису гледане. То је тачно, баш као што је тачно да оне имају специфичну публику која је малобројна али утицајна. Дебата не подразумева нужно дискусију између политичких актера. Страначка хроника је место за промоцију странака, а дебатне емисије су место за промоцију идеја и људи из различитих сфера који имају шта да кажу, било о епохалним променама у свету који нас окружује, било о свакодневним проблемима који тиште обичне грађане.

Још није касно да се заустави ерозија гледаности, угледа и утицаја који је РТС наследио, јер ма шта мислили о садашњим управљачима, ни они немају снагу да то наслеђе униште.

Професор на Филозофском факултету и председник Управног одбора РТС-а

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листа