Zaustavljanje migranata EU prepušta libijskim brodovima

Trgovački brod „Elhiblu”, koji je otelo stotinak afričkih migranata, presrela je i nad njim kontrolu preuzela vojska Malte. Bio je to samo incident, usamljeni slučaj, pošto je broj azilanata koji stižu do Evrope ionako pao na nivo iz vremena pre početka „migrantske krize”.

Evropska unija je otud imala svaki razlog za odluku od pre nekoliko dana da ograniči svoju operaciju „Sofija”, kojoj je cilj presecanje migracionih ruta preko Sredozemlja. Savršeno logično, samo što je potpuno pogrešno.

„Incident” s „Elhibluom” otkriva sve pukotine u takvom rezonovanju i možda predstavlja tek prvu u nizu sličnih situacija, do kojih bi mogla dovesti i odluka da se „Sofija” izbaci s mora. Naime, evropski brodovi više neće patrolirati Mediteranskim morem već će ga EU samo nadzirati iz vazduha, avionima, dok će poteze na vodi prepustiti libijskoj obalskoj straži, kojoj će se pomagati i njenim obučavanjem.

Da je to bio ispravan postupak, ne bi evropske diplomate morale da se oko toga preganjaju sve dok nisu jedva postigle kompromis oročen na svega šest meseci, i to tek nakon što je slomljen veliki otpor Italije. Od te države, izuzev Grčke, niko ne zna bolje koliko je „Sofija” i u dosadašnjem obliku bila osovljena na pogrešnu nogu, ali malo se ko i potrudio više od Italije da joj sada i zaklecaju kolena.

Prvi problem je u tome što brojke možda ne lažu, ali su uparene s pogrešnim terminima. Broj migranata koji se probijaju do Evrope jeste, prema zvaničnim podacima, snižen do nivoa iz 2014, godine koja prethodi onome što je označeno kao početak „migrantske krize”.

Tada je, zapravo, 2015. godine, ostatak EU morao sebi dozvoliti da primeti kakvo je mnoštvo azilanata prispelo u Italiju i Grčku jer ove države više nisu mogle da smeste sve te ljude, pa su se oni počeli probijati i dublje u unutrašnjost kontinenta. Za Italiju i Grčku, dakle, migrantska kriza počela je još nekoliko godina ranije, što znači da smo, posmatrajući i sadašnji broj pridošlih migranata, još u njoj.

Priliv migranata je drastično redukovan presretanjem njihovih čamaca dok su još u afričkim vodama, kao i postroženim kriterijumima za odobrenje azila, antimigrantskom retorikom i ostalim gestovima kojima im je stavljeno do znanja da su nepoželjni. Međutim, sa stanovišta Italije, Grčke i Španije, koja je sada sve češće odredište ka kojem migranti kreću, kriza još traje.

U tim uslovima, oslanjanje isključivo na obalsku stražu Libije, Egipta i drugih severnoafričkih država koje sarađuju s EU moglo bi se pokazati preuranjenim. Libija, kao glavno polazište migranata iz Afrike, u unutrašnjem je haosu, koji bi mogao potkopati njenu efikasnost u zadržavanju azilanata, ako Evropu već ne brinu izveštaji međunarodnih humanitarnih organizacija o groznom tretmanu tih ljudi u libijskim centrima za internaciju.

Egipat u tome navodno nije mnogo bolji, kao što mu je i politička situacija hronično rovita već godinama i nije nemoguće da sklizne u probleme koji bi takođe ograničili sposobnost te države da se još brine i za to da migranti ne stignu do Evrope. Ni zapadno od Libije i Egipta, bliže Španiji, previranja u Alžiru i Tunisu nikako da se smire.

I iz kancelarije šefice diplomatije EU Federike Mogerini je, kako je preneo „Gardijan”, upozoreno na to da će „Sofija” lišena brodova biti manje efikasna, ali da su „države članice donele svoju odluku”. Ona je, izgleda, bila upravljana željom da se srežu šanse da migranti, ako dođu do međunarodnih voda i nekog evropskog broda dodeljenog ovoj operaciji, steknu šansu da zatraže azil u EU.

To je ono što odgovara Italiji, na čije insistiranje je, prema pisanju evropskog izdanja „Politika”, „Sofija” i ostala bez brodovlja, s tim kompromisom da ipak ne bude već sad potpuno ugašena. S obzirom na njenu preopterećenost, jer malo koja država EU pristaje da primi deo migranata s juga EU, takva politika Italije ne bi bila sasvim nerazumna.

Ali, Italija podržava članice Višegradske grupe, koje su takve transfere blokirale, i slaže se s njihovim stavom da nijedan migrant ne bi trebalo da uopšte dobije gostoprimstvo u Evropi jer to „ugrožava vrednosti hrišćanstva”, religije koju su na ovaj kontinent donele izbeglice s Bliskog istoka, za prvu stanicu birajući upravo Rim i u njemu ostavljajući tron Svetog Petra.

Italijanski paradoks je možda samo italijanska briga, ali je na ostalim članicama EU da vide šta će u slučaju da ograničena „Sofija”, u saradnji sa severnoafričkim državama zapalim u probleme, više ne bude u stanju da zaustavlja migrante.

Bez evropskih plovila i bezbednosnih snaga na moru, da nalaze i sprovode azilante, nije nemoguće ni da se ponovi ono što se desilo brodu „Elhiblu”, koji je slučajno pokupio migrante a onda morao da im prepusti komandu nad kursom kad su shvatili da će ih vratiti u Libiju.