Padobranom od Antarktika do Havaja

Tačno 65 zemalja na sedam kontinenata za 12 godina iskustva – ovo bi bila najkraća letačka biografija Beograđanina Petra Lončara. Nikom pre ovog tridesettrogodišnjeg pilota paraglajdera nije pošlo za rukom da padobranom jedri na svih sedam kontinenata. Bar se do sada takav nije javio Svetskoj vazduhoplovnoj federaciji.

Petra Lončara naš list je zatekao u Australiji, na poslednjem kontinentu koji je trebalo da osvoji. I to mu je pošlo za rukom početkom ovog meseca. A sve je počelo 2007. godine u Evropi. Posle domaćeg terena, kontinenti su „padali” jedan za drugim. Aziju je, recimo, upoznavao krstareći iznad Himalaja. Od pet država kroz koje se prostire ovaj planinski masiv, mladi sportista ga je prvo posmatrao leteći iznad Nepala, a koju godinu kasnije i iznad Pakistana. U Severnoj Americi leteo je na Havajima i u Kanadi, a južnog suseda upoznavao je letovima iznad Kolumbije. Prošle godine pred Lončarem je bila najteža ekspedicija i najteži kontinent – Antarktik.

„Bilo je teško pre svega zbog vremenskih uslova i nepristupačnog terena. Jaki vetrovi i niske temperature spuštale su šanse da poletim na samo deset odsto. Za šest dana boravka imao sam dozvolu da napustim brod jednom dnevno, na čitav sat, i da za to vreme obavim svoj zadatak letenja. Nije mi polazilo za rukom, ali poslednja prilika je donela uspeh. Vetar se smirio, magla se podigla, odmah sam to iskoristio i uspeo da napravim dva kratka leta. Drugi razlog zbog kojeg Antarktik navodim kao najteži jeste priprema puta – pronalazak načina kako da posetim ledeni kontinent sa skromnim budžetom sa kojim sam raspolagao i to što sam sve sam organizovao”, objašnjava naš sagovornik koji do sada ima preko 10.000 letova.

Dok Antarktik pamti kao najteži, Aziju smatra najlepšim kontinentom za one koji se bave ovim vazduhoplovnim sportom, i to zbog Himalaja. Tu je, kaže, imao najbolje letove u karijeri, a u Pakistanu je leteo na visini od 7.000 metara.

„Bio sam blizu drugog najvišeg vrha na svetu K2 koji iznosi 8.611 metara nadmorske visine. To je jedino mesto na kojem je moguće leteti na visinama od 8.000 metara bez motora. Kako bi neko došao do K2 ili blizu njega potrebne su mu nedelje ili meseci penjanja, a ja sam mu prišao i gledao ga iz vazduha za svega nekoliko sati i to na visini od 7.000 metara”, navodi Lončar, inače sportista Vazduhoplovnog saveza Srbije.

U razgovoru za naš list kaže da je u akrobatskom letenju, pored fizičke spremnosti, jedan od bitnih faktora psihička i mentalna stabilnost, koju bi trebalo imati pre svakog leta.

„To se postiže vremenom i verovanjem u ono što radite, kao i rezultatima koje imate iza sebe. Svaki novi projekat daje mi dodatnu mentalnu snagu, a sa druge strane fizička spremnost dolazi svakodnevnim aktivnostima na planini”, kaže Lončar uz objašnjenje da je strah kod njega odavno iščezao. I ne samo kod njega već i kod njegovih roditelja, čak i kad se nalazi na 7.000 metara.