Izborna kombinatorika

Medijske najave, ali i najava vladajuće stranke o mogućnosti parlamentarnih izbora i o odgovoru opozicije na „izazov”, postaju glavna čaršijska tema. Velike svetske teme, kao što su Tramp, bregzit, tumbanje u EU, Rusija i Sirija ili mali rat Indije i Pakistana (koji je, da „izvini Lazanski” – Indija efektno dobila), blede pred mogućom domaćom izbornom groznicom. Pred tim i protesti postaju manje bitni, Sergejeve psovke ili konačan broj stranaka koje je promenila Marinika potpune blede.

Izbori i sve oko njih za Srbe su tradicionalno sport koji stvara najveće tenzije i uzbuđenja. Predsednik SNS-a Aleksandar Vučić posle sednice vrha stranke najavio je vanredne izbore u junu ili redovne idućeg proleća. S druge strane, opozicija najavljuje bojkot sa zahtevima koji uključuju – slobodne medije, transparentnost finansiranja i kažnjavanje izbornih prekršaja. To su formalni zahtevi, ali je ispod stola u igri politička trgovina. No, u proteklih nekoliko meseci oslabio je intenzitet rešenosti na „bojkot”.

Aktuelni protesti nisu doneli promene odnosa snaga na relaciji vlast–opozicija, već novu preraspodelu unutar opozicije. Tako su lideri Saveza za Srbiju uglavnom uspeli da preuzmu građanske proteste, ali i da istisnu konkurente sa opozicione scene. U političku penziju poslati su likovi poput Jankovića i Radulovića (koji to još ne priznaje), dok su ljudi poput Šešelja, Čede ili Čanka postali margina. Tako ispada da je gotovo jedina opozicija SzS – ili, preciznije, jedina koja prelazi cenzus. To joj daje i pregovarački status u odnosu na vlast, jer ako oni bojkotuju izbore, onda cenzus prelaze samo SNS i verovatno SPS. To bi dovelo do toga da u parlamentu ne bi bilo opozicije (osim ako SPS ne bi bio opozicija). Vlast u Srbiji ne bi želela da rizikuje da im sa Zapada dolaze oštre kritike i napadi za manjak demokratije.

Stoga se postavlja pitanje zašto uopšte vanredni izbori kad to u ovom momentu nije korisno ni vlasti ni opoziciji. Odgovor je van zemlje – jedino pregovori o Kosovu mogu imati tu težinu da dovedu do prevremenih izbora. Opozicija je slaba i podeljena i nema snagu ni da ravnopravno učestvuje na izborima niti da prisili vlast na prevremene izbore. Ukoliko bi bili „nadomak” nekakvog dogovora oko Kosova, vlast bi htela da ide na izbore da bi dobila „svež legitimitet”. Kako je golim okom vidljivo da u ovom momentu od dogovora nema ništa, onda je i manja šansa da dođe do izbora u junu.

Da li je moguć dogovor na relaciji vlast–opozicija oko izbornih uslova? Teško, jer su već iskopani rovovi koje je teško preskočiti. Pregovori preko posrednika se sigurno vode, ali je atmosfera zatrovana nepoverenjem i animozitetom. Čak je i unutar opozicije mnogo međusobnih optužbi da ovaj ili onaj „tajno sarađuje sa Vučićem”. Nekima je povratak Đilasa u politiku delovao kao Vučićev potez kojim dobija kooperativnu opoziciju, no, sudeći po intenzivnim međusobicama, danas je jasno da su oni glavni rivali. Pokazalo se da Vučiću rival može biti samo lukavi Đilas, koji ima dovoljno političkog iskustva, novca i medijskih resursa da organizuje političku kampanju. Nadobudni Jeremić ima problem što nije „odavle” i slabo razume „balkansku politiku na terenu”, dok je buntovni Obradović još u fazi „lokalnog šerifa”.

Osim toga, vidljiva je aktivnost Đilasa na izgradnji političke infrastrukture i kroz proteste i mimo njih. On pravi i medijski sistem u kojem važnu ulogu imaju i postojeći mediji koji su vezani za njega, ali i ambiciozni projekat Nove televizije. Na internetu jača njegovo prisustvo „avanzovanjem” portala, kako levoliberalnih, tako i desnih i patriotskih. Isto tako mu prilaze i „infuluenseri” sa društvenih mreža. Pored toga, nastoji i da odlaskom u SAD izlobira status „alternative Vučiću”, što do sada nije imao. Za sve to treba mnogo novca i vremena, pa Đilasu i ne odgovaraju vanredni izbori.

Politički analitičar

Prilozi objavljeni u rubrici „Pogledi” odražavaju stavove autora, ne uvek i uređivačku politiku lista