Nezaboravni Princ

Radomir Rade Vučić bio je jedan od najcenjenijih, najvoljenijih i umetnički najmarkantnijix baletskih igrača u istoriji jugoslovenskog baleta. Igračku karijeru počeo je 1965. godine, najpre kao član ansambla, a potom i kao solista Baleta Srpskog narodnog pozorišta u Novom Sadu. Godine 1970. prelazi u Balet Narodnog pozorišta u Beogradu i postaje istaknuti solista, a ubrzo i prvak Baleta.

Godine, u kojima je ovaj igrač, zahvaljujući tumačenju znamenite uloge klasičnog baletskog repertoara – Princa Zigfrida u „Labudovom jezeru”, ušao „na velika vrata” na scenu prestoničkog pozorišta, predstavljale su nagoveštaj završne faze onog perioda koji je u kolektivnom sećanju ostao zabeležen kao „zlatno doba” baleta Narodnog pozorišta u Beogradu. Naime, te sedamdesete godine neposredno su baštinile onaj izuzetan umetnički uzlet, ostvaren u Baletu ove pozorišne kuće, tokom dve prethodne decenije. Izranjale su iz tog iskričavog stvaralačkog impulsa i njemu pripadajućeg avangardnog koreografskog izraza, u punom smislu te reči.

Na krilima do tada ostvarenih, respektabilnih međunarodnih uspeha beogradskog baletskog ansambla i njegovih istaknutih solista, godine koje su usledile, a u kojima je Radomir Vučić stasavao i sazrevao kao umetnik, bile su, takođe, stvaralački dinamične, kreativno nadahnute i snažnim umetničkim entuzijazmom obgrljene, u svakom pogledu. U ovakvom ambijentu, dominantno podređenom stvaralaštvu i traganju za novim koreografskim uobličenjima, koja su sobom „prizivala” i vrhunske igračke interpretacije, nastajali su značajni naslovi koji su obeležili ovo doba i karijeru Radomira Vučića: „Bahus i Arijadna”, „Ana Karenjina”, „Simfonija Ce-dur”, „Abraksas”, „Kineska priča”, „Karmen”, „Katarina Izmailova’77”, „Romeo i Julija”... Kasnije će doći i baleti „Banović Strahinja”, „Per Gint“, „Petruška“, „Žar ptica“, „Trijumf Afrodite“, „Ohridska legenda“, „Jelisaveta“, „Samson i Dalila“... Poverene mu uloge Rade je tumačio nadahnuto, posvećeno, scenski moćno.

Delovanje Radomira Vučića neraskidivo je bilo povezano sa imenom našeg najznačajnijeg koreografa Dimitrija Parlića, ali je tokom svoje igračke karijere ostvario veoma upečatljive i zapažene uloge i u koreografskim delima Vere Kostić i Lidije Pilipenko. Slučaj je tako hteo da su kroz pouzdane i partnerski „nesebične” ruke ovog velikog baletskog umetnika prošle sve naše istaknute balerine, različitih generacija. Igrajući sa njim, mladom Radetu veliko poverenje su ukazale iskusne i u međunarodnim okvirima tada afirmisane primabalerine Jovanka Bjegojević i Duška Sifnios. Većinu svojih uloga, od kojih su neke stekle status antologijskih, Radomir Vučić je ostvario sa primabalerinama Ivankom Lukateli, Lidijom Pilipenko i Višnjom Đorđević, a nešto kasnije će se ovoj plejadi vodećih umetnica – Radetovih partnerki pridružiti i Milica Bijelić.

I koliko god izvori i mehanizmi stvaralačke imaginacije, interpretativnog nadahnuća i inspiracije bili fluidni i neuhvatljivi, nedokučivi i mnogo čime uslovljeni, statistika i brojke ostaju neumoljivi. Ući u istoriju Narodnog pozorišta kao igrač koji je Princa Zigfrida odigrao u više od 80 predstava, dakle, daleko najveći broj puta, jeste podatak koji zavređuje poštovanje i dužnu pažnju. Baletska karijera Radomira Vučića, u trajanju od dvadeset sedam godina, zaslužuje naš naklon. Vučić je spadao u onaj red ljudi koji ne vole da govore o sebi. I nije to činio. Zato je sazreo trenutak da se danas, kada se navršava deset godina od njegovog odlaska, javnost upozna, a neki od nas samo podsete, svih značajnih umetničkih dostignuća, poput onog velikog uspeha koji su Vučić i Lukatelijeva postigli na uglednim međunarodnim baletskim takmičenjima u Moskvi 1973. i u Osaki 1978. godine. Stoga, izložba posvećena Radomiru Vučiću, koja će u Muzeju Narodnog pozorišta u Beogradu biti otvorena sve do sredine maja meseca, želi da „progovori” o svemu onome što bi on, za života, verovatno, smatrao neumesnim hvalisanjem.

Međutim, nešto pomnijem i obuhvatnijem pristupu istoriji baleta na našem prostoru današnje vreme je nametnulo još jedan zadatak: tek sa kontinuiranim istrajavanjem na čvrstoj afirmaciji onih osvedočenih, temeljnih umetničkih vrednosti i ostvarenih dostignuća na polju baletske umetnosti, postalo bi moguće konstituisati jedan poredak vrednosti, strogo zasnovan na činjenicama. Poredak koji bi, samim svojim postojanjem, diskvalifikovao i učinio oličenjem profesionalnog nepoštenja svaki pokušaj da se „vrhunskim baletskim umetnicima i balerinama” danas predstavljaju oni koji to – nisu, niti su ikada bili. Negovanjem sećanja na naše umetnike koji su zadužili ovu umetnost, kao i adekvatnom podrškom stvaralaštvu aktivnih baletskih igrača, baletska umetnost bi se mogla zaštititi od ove štetne pojave koja se, usled nedovoljne upućenosti u ovu oblast, naširoko toleriše. Sećanje na ovog velikog baletskog igrača koje pružiće, nadamo se, konkretan doprinos u ovom pravcu, odajući dužno poštovanje jednoj blistavoj, nezaboravnoj i jedinstvenoj baletskoj karijeri koja je ostavila dubok trag u istoriji jugoslovenskog baleta i Narodnog pozorišta u Beogradu.

Autorka izložbe „Nezaboravni Princ”