Josip Sič – dobrovoljac sa Košara

Subotica – Proleće je  je uvek težak period za Margitu Sič. To su dani kada je datumi, godišnjice, praznici, podsećaju na ono što je izgubila.

Margita je udovica Josipa Siča, dobrovoljca iz Subotice koji je 1999. godine poginuo na Košarama, na mestu Maja Glava od minobacačke vatre. Imao je 46 godina.

Ovo proleće kao da joj još teže pada, obeležavanje 20 godina od bitke na Košarama povređuje staru bol, a kaže otkako je gledala film o tim strašnim ratnim mesecima na ovom isturenom delu zemlje, oseća se još gore. U jednoj sceni vidi se mrtvo telo Josipa Siča, a njegovi ratni drugovi govore svoja sećanja o njemu.

„Videla sam i pre te scene. Neposredno nakon rata prikazivano je to na nekim albanskim kanalima. Teško je gledati to ponovo”, priča Margita koja je januara ove godine imala infarkt.

Margita ni danas ne zna šta je bio neposredni povod zbog kojeg je Josip Sič odlučio da se prijavi u dobrovoljce. Zna da je bio ozlojeđen zbog događaja na Kosovu, bio je patriota, ali isto tako, nije želeo ni da njihov tada devetnaestogodišnji sin Zlatko, koji još nije prošao vojničku obuku, dospe na liniju fronta.

„Prijavio se odmah kada je počelo bombardovanje, i 27. ili 28. marta je dobio poziv”, priča Margita. Od trenutka kada je otišao samo još jednom se porodica čula sa njim. Zvao je sina Zlatka 8. aprila da ga pita kako je prošao na vozačkom ispitu. Razgovarali su kratko, i rekao im je  da je na krajnjem jugu. „Pretpostavljala sam prvo da je negde u okolini Niša, jer je odatle stigao paket sa civilnom odećom. Kada je rekao da je na jugu, shvatila sam da je na Kosovu, ali tada nismo ni znali za Košare i šta se tamo događa”, priča Margita.

U prepodnevnim satima 1. maja te godine, jer toliko je trebalo dok je vest potvrđena, na vrata joj je pozvonio major Orozović iz subotičke kasarne, sa medicinskom sestrom. Znala je šta će joj reći. „Kada sam ih videla na vratima, zalupila sam ih odmah i zaključala. Mislim da mi je trebalo nekoliko minuta dok sam se pribrala i ponovo ih otvorila. Rekli su mi da je poginuo, ali nisu bili sigurni u njegovo prezime, da li je Sič ili Sic”.

Poginuo je 16. aprila, tačno na godišnjicu njihovog venčanja, a Margita je tek 16. novembra 1999. godine pozvana u Beograd na identifikaciju tela. Odlikovan je ordenom zasluga za narod prvog stepena. Ipak, proteklih 20 godina, kaže Margita, retko ko je pominjao, ni u državi ni u gradu, one koji su se borili i stradali na Košarama. „Za sve ove godine kao da niko nije znao za nas”, kaže Margita. Josipovo ime upisano je na spomenik stradalima u bombardovanju 1999. godine, a njegova udovica kaže da su  vodili i upornu borbu da se imena četvoro Subotičana poginulih na Košarama dodaju uz imena na spomenik „Njihovoj vernosti” poginulima na ratištima u Hrvatskoj. Osim Josipa, na Košarama su poginula i trojica mladića iz Subotice koja su bila na redovnom služenju vojnog roka: Vladimir Mirkov, Goran Olka i Zoltan Olajoš. „Za 24. mart ove godine SUBNOR je organizovao polaganje venaca na taj spomenik, nas niko nije ni zvao. Nekima od tih mladića ni roditelji više nisu živi, ugasile se porodice. Nije bilo nikoga ni iz grada, bar cvet da stavi”, kaže Margita.

Margita dodaje da joj je teško bilo što je ostala sama sa dvoje dece, ćerka Ljiljana je u međuvremenu sa svojom porodicom otišla u Švedsku, ali su svi ponosni na Josipa. Sin Zlatko sa posebnim pijetetom čuva drveni šank koji mu je otac napravio, i tu je smestio sve uspomene koje ga vežu za njega.

Porodice vojnika stradalih na Košarama same se međusobno povezuju i planiraju da se ovog leta okupe na salašu Dejana Perića, iz Subotice, o kojem je „Politika” pisala jer još uvek u plućima nosi geler sa fronta. Porodica Sič u utorak, 16. aprila dočekaće i Nenada Stanića, iz Čačka, koji je sa Josipom bio na Košarama. Zajedno će otići da polože cveće na Josipov grob.

„Ponosni smo, jer otišao je dobrovoljno u rat. Ne znam i ne interesuje me kako to drugi doživljavaju. Međutim, kako vreme prolazi, čini mi se da je uzalud poginuo. Da je uzalud dao život za državu u kojoj kao da nema pomaka, a  našoj porodici je sve teže”, kaže Margita.