Iskušenja srpske demokratije1

Što je u Srbiji postizborna matematika svakim danom sve zamršenija, to su tonovi na javnoj sceni sve glasniji, pa čak i preteći. Volja birača, izborna volja građana sada se odjednom spominje u kontekstu koji nema veze s demokratijom, jer zaista nema nikakvog smisla držati sada biračima kaznene propovedi o njihovim izbornim grehovima. Zapravo, za ustavne slobode vrlo je opasno kada se neko stalno poziva na glas „naroda”. Ovaj „narod”, ako nije skupio 126 mandata, mora prvo da bude „izmišljen”, bilo kroz pseudopolitičku teatralizaciju politike, bilo korišćenjem instrumenta neke vrste plebiscita. Tehnologija tog procesa je sledeća: prvo stranke koje nisu zadovoljne, bilo izbornim rezultatima, bilo postizbornim koalicijama, pokušavaju da naprave javnu podršku i stvore utisak krizne situacije tipa „biti il’ ne biti” u Srbiji koja je već duže u nekoj vrsti populističkog uzbuđenja. Posle toga one se pozivaju upravo na ono raspoloženje koje su izazvali njihovi stručnjaci za mobilizaciju. Tako sopstvenim delovanjem proizvode homogeni „narod”, na čije se glasanje te nezadovoljne stranke ili koalicije onda i pozivaju. To je jedna nova vrsta „veto-populizma”, koji napada sve one koji su navodno izdali autentičnu „volju naroda”.

Da li su na sceni autoritarne tendencije u Srbiji, ili je to slabljenje ionako krhke demokratske strukture, da li su te nove pojave za sada samo u konturama, a napadi na ustavne slobode više retoričke prirode, iako bi neko možda primetio da su i reči dela? Ili je demokratija u Srbiji, pod pritiskom globalizacije, na krizu socijalne kohezije reagovala autoritarnim tendencijama? Da li volja birača predstavlja samo svojevrsni artefakt, mešoviti proizvod nastao od dizajniranja kvota i političkog marketinga, pa posle građani u rezultatima izbora više i ne mogu da prepoznaju svoju slobodno izraženu volju? Ili demokratski postupak gubi svoju suštinu?

Iskušenje autoritarnosti u Srbiji raste u meri u kojoj političari veruju da postoji samo jedna jedina opcija: prilagođavanje zahtevima tržišta. Što je veći pritisak globalnog ekonomskog razvoja, to je intenzivnija pretnja stranog kapitala mogućim bojkotom, to je veće iskušenje za političare da javno demonstriraju snagu i da građane umiruju lažnim obećanjima da mogu da obezbede mirnu koegzistenciju između globalnog kapitalizma i suverene nacionalne države.

Dakle, ako je u Srbiji posle 5. oktobra 2000. kraj istorije bio početak stvaranja nove evroatlantske klase i konsultantske delatnosti sa onima koji zagovaraju slobodno tržište u svemu osim u mišljenju, sada je prilično jasno da je definitivno završen period lakoće vladanja, zgrtanja para i ignorisanja naroda.

Jer još je Engels smatrao da je sasvim moguće ujutro zaraditi milion na berzi, a onda sav taj novac potrošiti na revoluciju posle podne. Naši savremeni tržišni revolucionari rade obrnuto. Možda je za srpski politički mamurluk posle izbora najbolja šok terapija. Problem je što je jedni vide u uličnim demonstracijama kao podršci multimedijalnoj viziji evropskog blagostanja, a drugi u demokratiji koja postepeno prevazilazi političke stranke i pojedine lidere.