Pokrivanje

U periodu za nama dva teroristička napada izazvala su i nevericu i osudu svetske javnosti. Prvo su napadnuti muslimani na Novom Zelandu, a nedugo zatim, takođe u aktu terorizma, stradali su hrišćani na Šri Lanki. Oba napada su dominantno verski i rasno motivisana i, kako to obično biva kada se dogode ovakve tragedije, medijski prostor ispunila su pitanja o tome da li je suživot između različitih kultura moguć. Interesantno je da se i ovog puta, kao svojevrsni lakmus papir i simbol sveukupnog zapadnog odnosa prema islamu, nametnulo pitanje zabrane nošenja vela (odnosno različitih varijeteta – hidžaba, nikaba, burke…). Nakon napada na Šri Lanki, odmah je kao prva mera zabranjeno pokrivanje lica na javnim mestima. Takve i slične politike sprovode se i u nekim evropskim zemljama. Treba, međutim, imati u vidu da je problem mnogo složeniji i da se ne može rešavati samo političkim odlukama. Ovde je reč o jednom od suštinskih pitanja koje se tiče funkcionisanja društva, međukulturnog i međureligijskog dijaloga, i individualnih prava.

Iako pokrivanje vernica postoji i u drugim religijama, najrasprostranjenije je u islamu i čini važan segment te vere i tradicije. Ako se čitaju putopisi zapadnjaka sa Orijenta od prosvetiteljstva pa nadalje, lako je uočiti da je upravo skrivanje lica i tela muslimanki ono što je najviše privlačilo pažnju naratora. Do dana današnjeg veo je ostao simbol razlike između navodno sekularnog i liberalnog Zapada s jedne, i tradicionalnog Orijenta s druge strane. I ovde je pitanje daleko složenije od uprošćene binarne podele. Treba naglasiti da polemika u vezi sa zabranom nošenja vela pogađa društvo na mnogo nivoa.

U okviru feminističke teorije vode se stalne debate u vezi s tim da li je zapadna (sekularna) varijanta borbe za prava žena jedina validna ili, pak, muslimanke imaju prava da daju svoj (islamski) doprinos u suzbijanju patrijarhata. Sekularno orijentisane feministkinje smatraju da je bilo kakav teološki feminizam samo kompromis sa patrijarhatom i da se u slučaju kada žena ne može da bira da li će joj kosa i lice biti pokriveni ne može govoriti ni o kakvom pravom potencijalu za rodnu ravnopravnost. Pojedine muslimanske aktivistkinje uzvraćaju porukom da je daleko važnije šta imaju u glavi nego na glavi, i da je diskriminacija muslimanki u borbi za prava žena, samo zbog toga što nose hidžab, još jedno (kolonijalnoj logici blisko) trivijalizovanje ovog važnog pitanja. Ne ulazeći dalje u problematiku, treba još jednom naglasiti da nije reč o izazovu koji se tiče samo, pa ni prvenstveno, društvene teorije, nego se tiče svih građana u globalnom društvu koje je, da podsetimo, izuzetno religijski heterogeno.

Neretko se zabrane pokrivanja muslimanki opravdavaju bezbednosnim razlozima. Međutim, problem je mnogo dublji jer je reč o praksi koja zaista menja, ne samo izgled javnog prostora, već i odnose u njemu. Ako zamislimo hipotetičku vagu, videćemo da na jednom tasu stoje oni koji smatraju da pridošlice treba da se prilagode lokalnim običajima i praksama. Kao jedan od glavnih argumenata u prilog takvom stavu navodi se činjenica da u pojedinim muslimanskim državama nemuslimanke moraju da pokriju kosu na ulici i da, samim tim, nema potrebe da se Evropljani vode drugačijim načelima. Na drugom tasu ove zamišljene vage stoje svi oni koji podsećaju na važnu evropsku pravnu i političku tekovinu, odnosno imperativ ljudskih prava i zagarantovane slobode ispovedanja religije i kreiranja različitih nivoa identiteta (pa i vizuelnog). Koji će tas na vagi prevagnuti, odnosno koji će argumenti biti dominantno prihvaćeni u određenom društvu, zavisi od mnogo faktora. Sigurno je jedino da se burke i hidžabi u govorima, pa i odlukama političara, nikada ne razmatraju u kontekstu rodne ravnopravnosti, već je to samo još jedna u nizu strategija za dobijanje glasova, i to najčešće onih koji dolaze od desnih i konzervativnih birača (mada može poslužiti i kao kontraargument liberala i levičara). U jeku aktuelne izborne trke za Evropski parlament stav prema ženskoj odeći u islamu opet se pokazuje kao jedna od mogućih ulaznih karata – bilo da je reč o levom ili desnom polu ideološkog spektra.

Iako je zabrana nošenja vela mera koja je usmerena na celokupnu muslimansku populaciju (jer se tiče cele porodice), opet su najviše pogođene, odnosno diskriminisane žene. U kontekstu žilavosti patrijarhata na globalnom nivou, u svim religijama i nacijama, treba pažljivo promisliti da li preduzimati mere dodatne stigmatizacije pripadnica muslimanske populacije tako što će im se onemogućiti nošenje vela. Tek ako bi pitanje pokrivanja muslimanki prestalo da bude instrumentalizovano i banalizovano svođenjem na nivo skupljanja poena za izbore (kako nacionalne, tako i evropske) moglo bi se otvoriti (ponavljam) veoma kompleksno pitanje o tome da li veo može, ili ne može, da bude deo emancipatorskog nasleđa u borbi za prava žena.

Asistentkinja na Odeljenju za sociologiju Filozofskog fakulteta u Beogradu

Prilozi objavljeni u rubrici „Pogledi” odražavaju stavove autora, ne uvek i uređivačku politiku lista