Покривање

У периоду за нама два терористичка напада изазвала су и неверицу и осуду светске јавности. Прво су нападнути муслимани на Новом Зеланду, а недуго затим, такође у акту тероризма, страдали су хришћани на Шри Ланки. Оба напада су доминантно верски и расно мотивисана и, како то обично бива када се догоде овакве трагедије, медијски простор испунила су питања о томе да ли је суживот између различитих култура могућ. Интересантно је да се и овог пута, као својеврсни лакмус папир и симбол свеукупног западног односа према исламу, наметнуло питање забране ношења вела (односно различитих варијетета – хиџаба, никаба, бурке…). Након напада на Шри Ланки, одмах је као прва мера забрањено покривање лица на јавним местима. Такве и сличне политике спроводе се и у неким европским земљама. Треба, међутим, имати у виду да је проблем много сложенији и да се не може решавати само политичким одлукама. Овде је реч о једном од суштинских питања које се тиче функционисања друштва, међукултурног и међурелигијског дијалога, и индивидуалних права.

Иако покривање верница постоји и у другим религијама, најраспрострањеније је у исламу и чини важан сегмент те вере и традиције. Ако се читају путописи западњака са Оријента од просветитељства па надаље, лако је уочити да је управо скривање лица и тела муслиманки оно што је највише привлачило пажњу наратора. До дана данашњег вео је остао симбол разлике између наводно секуларног и либералног Запада с једне, и традиционалног Оријента с друге стране. И овде је питање далеко сложеније од упрошћене бинарне поделе. Треба нагласити да полемика у вези са забраном ношења вела погађа друштво на много нивоа.

У оквиру феминистичке теорије воде се сталне дебате у вези с тим да ли је западна (секуларна) варијанта борбе за права жена једина валидна или, пак, муслиманке имају права да дају свој (исламски) допринос у сузбијању патријархата. Секуларно оријентисане феминисткиње сматрају да је било какав теолошки феминизам само компромис са патријархатом и да се у случају када жена не може да бира да ли ће јој коса и лице бити покривени не може говорити ни о каквом правом потенцијалу за родну равноправност. Поједине муслиманске активисткиње узвраћају поруком да је далеко важније шта имају у глави него на глави, и да је дискриминација муслиманки у борби за права жена, само због тога што носе хиџаб, још једно (колонијалној логици блиско) тривијализовање овог важног питања. Не улазећи даље у проблематику, треба још једном нагласити да није реч о изазову који се тиче само, па ни првенствено, друштвене теорије, него се тиче свих грађана у глобалном друштву које је, да подсетимо, изузетно религијски хетерогено.

Неретко се забране покривања муслиманки оправдавају безбедносним разлозима. Међутим, проблем је много дубљи јер је реч о пракси која заиста мења, не само изглед јавног простора, већ и односе у њему. Ако замислимо хипотетичку вагу, видећемо да на једном тасу стоје они који сматрају да придошлице треба да се прилагоде локалним обичајима и праксама. Као један од главних аргумената у прилог таквом ставу наводи се чињеница да у појединим муслиманским државама немуслиманке морају да покрију косу на улици и да, самим тим, нема потребе да се Европљани воде другачијим начелима. На другом тасу ове замишљене ваге стоје сви они који подсећају на важну европску правну и политичку тековину, односно императив људских права и загарантоване слободе исповедања религије и креирања различитих нивоа идентитета (па и визуелног). Који ће тас на ваги превагнути, односно који ће аргументи бити доминантно прихваћени у одређеном друштву, зависи од много фактора. Сигурно је једино да се бурке и хиџаби у говорима, па и одлукама политичара, никада не разматрају у контексту родне равноправности, већ је то само још једна у низу стратегија за добијање гласова, и то најчешће оних који долазе од десних и конзервативних бирача (мада може послужити и као контрааргумент либерала и левичара). У јеку актуелне изборне трке за Европски парламент став према женској одећи у исламу опет се показује као једна од могућих улазних карата – било да је реч о левом или десном полу идеолошког спектра.

Иако је забрана ношења вела мера која је усмерена на целокупну муслиманску популацију (јер се тиче целе породице), опет су највише погођене, односно дискриминисане жене. У контексту жилавости патријархата на глобалном нивоу, у свим религијама и нацијама, треба пажљиво промислити да ли предузимати мере додатне стигматизације припадница муслиманске популације тако што ће им се онемогућити ношење вела. Тек ако би питање покривања муслиманки престало да буде инструментализовано и банализовано свођењем на ниво скупљања поена за изборе (како националне, тако и европске) могло би се отворити (понављам) веома комплексно питање о томе да ли вео може, или не може, да буде део еманципаторског наслеђа у борби за права жена.

Асистенткиња на Одељењу за социологију Филозофског факултета у Београду

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листа