„Lukavi plan“ ili štetno batrganje

U trenutku kada ovaj tekst nastaje, još se ne zna šta je Aleksandar Vučić rekao patrijarhu Irineju i članovima Arhijerejskog Sabora SPC.  Ali sa velikom verovatnoćom se može pretpostaviti da (opet!) neće reći ništa. Ili barem ništa novo i ništa bitno. Odnosno, da će reći više-manje protivrečne i međusobno nespojive stvari.

„Ćuti! Vidiš kako ih sve lukavo voza i kupuje vreme. Već je sedmu godinu na vlasti, a još nije potpisao. Sem toga, pokazalo se da nam je do sada svaka sledeća vlast bila sve gora i sve popustljivija prema stranom faktoru. Pogledaj ove iz opozicije, ko zna na šta su ti sve spremni?!“

Ovako, ili na neki sličan način i uz sličnu „argumentaciju“, jedan deo Vučićevih (polu)patriotskih podržavalaca pravda aktuelnog lidera SNS i svoj prorežimski, ili makar oportunistički stav. Nevolja je, međutim, što to uopšte nije tačno. Potpisao je, itekako. To jest, aminovao je potpis Briselskog sporazuma sa Tačijem 19. aprila 2013. a lično potpisao (sa Isom Mustafom)  njegov nastavak iz avgusta 2015. (onih čuvenih „5:0 za nas“ Marka Đurića). A o nizu u međuvremenu potpisanih i ratifikovanih sporazuma sa NATO da i ne govorimo.

S druge strane, kada je reč o Kosovu, više je nego očigledno da opozicija po tom pitanju nije homogena i pravo je čudo što režim (čitaj, Vučić) do sada povodom kosovskog pitanja na toj nehomogenosti nije više insistirao. Umesto toga, vlast se opredelila za komotniju, ali manje uverljivu varijantu da čitavu opoziciju, uključujući i njene „desne“, nacionalne i patriotske segmente, strpa u isti „izdajnički“ koš. Paradoksalno, to zapravo odgovara i jednima i drugima. Jer činjenica je da pri nekoj ioale ozbiljnijoj javnoj ili skupštinskoj debati o pitanju politike i strategije KiM opozicija teško da bi uspela da ostavi utisak makar i minimalnog jedinstva. A vlast bi otkrila da se više slaže sa delovima opozicije (ne mislim tu samo na LSV i LDP, već i na znatan deo „drugosrbijanske“, „građanske“ i liberalne javnosti), nego sa dobrim delom sopstvenih birača.
Hoću reći, na svoju i našu žalost, aktuelna vlast (čitaj Aleksandar Vučić) jeste potpisala čitav niz nepovoljnih, skandaloznih i po državne interese štetnih sporazuma. Zato je, uz povremene blage zamerke, sve ovo vreme i imala podršku ključnih političkih faktora u Vašingtonu, Briselu i Berlinu – a mnogi su skloni da kažu da je zbog toga i dovedena na vlast, ili makar „blagoslovena“ od strane vodećih zapadnih zemalja u leto 2012.

U tom svetlu, ovo sadašnje oklevanje se može tumačiti na dva načina. (Ili čak na tri, uzmemo li ozbiljno i ovo, gorepomneuto, prorežimsko tumačenje o „lukavom planu“, zavlačenju i kupovini vremena.)  Ili je reč (1) o kontinuiranom „kuvanju žabe“, u smislu privikavanja srpskog javnog mnjenja (uključujući i naprednjačko glasačko telo) na „činjenicu“ kosovske nezavisnosti i mirenja sa tom, navodnom, činjenicom. Ili je (2) usled suočenja sa sve grubljim i nestrpljivijim zahtevima da se „isporuči obećano“ (čitaj, priznanje kosovske nezavisnosti i stolica za „Kosovo“ u UN), uz minimalnu ili nikakvu kompenzaciju sa druge strane, tokom vremena ishlapilo pro-EUoduševljenje u vrhu SNS-a, pa sad Vučić i drugovi gledaju kako da se čupaju i izbegnu realizaciju „isporuke“ – nezavisno od toga da li su to svojevremeno zaista obećali, ili samo namignuli, odnosno „nagovestili spremnost“ da po pitanju Kosova budu konstruktivniji od prethodnika.

Šta god da je u pitanju, gotovo sva istraživanja – uključujući i ona prorežimska – pokazuju da je „žaba“ još prilično žilava, odnosno potvrđuju neobičnu upornost srpskog javnog mnjenja da se, uprkos decenijskom „kuvanju“, saglasi sa priznanjem kosovske nezavisnosti. Jedino nije do kraja jasno da li je srpskoj vlasti i Aleksandru Vučiću zbog toga drago (jer bi im to moglo biti od koristi ukoliko bi zbilja želeli da  promene kurs, kao što u tom smislu stalno šalju signale u pravcu istoka, kao i svom biračkom telu), ili ih to, zapravo, nervira i ometa u realizaciji njihovih spoljnopolitičkih planova i obećanja.

 Ja sam gotovo apsolutno uveren da je u pitanju ovo poslednje. Ali, evo, teoretski dopuštam mogućnost da je ipak reč o onom prvom („kupovini vremena“). Nažalost, šta god da rade, to rade loše. A ceh ćemo, po običaju, platiti svi, kao narod i država, bez obzira na kom se delu političkog spektra nalazili.

Urednik sajta NSPM, narodni poslanik

Prilozi objavljeni u rubrici „Pogledi” odražavaju stavove autora, ne uvek i uređivačku politiku lista