Specijaliteti sa Čubure

Još od momačkih dana trese me nedoumica da li „Sto ludih ručkova Libera Markonija” da smestim na policu kućne biblioteke sa kuvarima i kulinarskim priručnicima, na onu gde stoluje poezija ili među knjige koje je potpisao Slobodan Marković, a ima ih. Gde to pripada?

Naime, iako su u njoj recepti za jela koja bi svako rado video za trpezom, ta knjiga može da se čita i „na suvo”, u krevetu pred spavanje, u trolejbusu od Čubure do Terazija ili u kafanskoj bašti... Uvek iznova, a da ne dosadi. Ovaj moj primerak ima posebnu vrednost zbog posvete. Nečitkim, gotovo doktorskim krasnopisom piše – Mišku, decembra 1978. godine, Slobodan. Iskreni bibliofili bi dali ruku naživo za takvu posvetu.

Slobodana sam nasledio od roditelja, drugovali su još od skojevskih dana, samo što su oni odrasli, a on je ostao pesnik. Kada me je život preveo sa Dorćola na Čuburu i dodelio mi počasnu titulu njegovog komšije, kao da smo se orodili. A ponašao se prema meni očinski, ili pre kao brižni ujak: uobročeno mi je držao predavanja iz pisanja, ali i kafanskog zemljopisa sa hedonizmom, uz praktičnu nastavu sa čestim repeticijama, zbog utvrđivanja gradiva. Da sam bio bolji učenik, danas bih možda bio uvaženi somelijer, poštovani kelner ili vrhunski kuvar, a ne obično novinsko piskaralo.

Ipak, nikad nisam dokučio odakle je crpeo kulinarska znanja. Njegov hladnjak zaturen u budžaku ateljea iznad Južnog bulevara bio je uvek prazan, a „odlazak na pijacu” bila je samo šifrovana poruka da će tog jutra stolovati u „Kaleniću”, ređe u „Vrbasu”, ponekad u „Zelengori”. S druge strane, Žika Tlačinac je zbog njega u „Kaleniću” ustrojio poseban gurmanski jelovnik na koji su se navadili i ostali kafanski gosti: docnije je priznao da je većinu recepata kuvaru Geri u pero i kutlaču izdiktirao lično Slobodan! E, to je bila kuhinja, a ne ove danas.

Pio je isključivo vina s ukusima Metohije, iako je kao momak smislio slavni Koktel kapetana Kuka koji se spravlja od podgrejanog matroskog ruma sa 72 procenta alkohola i kafe u granulama, pije kao „bruderšaft” i na eks, a obara s nogu kao kroše boksera teškaša.

Bio je pesnik, pisac, scenarista, slikar, prevodilac i koješta drugo. Neki ruski akademici tvrdili su da su njegovi prepevi Jesenjina bolji i od originala! Prvi je objavio poeziju Miloša Crnjanskog i platio to debelo, uredničkim zvanjem, a umalo i glavom, ali je velikog pisca iz londonskog egzila doveo kući, na Čuburu. To sam saznao dockan, tek kada su Slobodana položili u grobnicu Aleje zaslužnih građana tik uz Crnjanskog.

Njegovu zbirku pripovedaka „Riđi potomak” poklonio sam drugarici sa fakulteta kad je diplomirala i krenula kući, u Opatiju, da bi mi, kad je pročitala, pošteno priznala da nikada u životu nije primila lepši dar.

Možda će neko pomisliti isto kad pročita recept pozajmljen iz „Sto ludih ručkova Libera Markonija”? Ko zna...

Lađarski pasulj

Pasulj se uveče potopi, a ujutru mu se posle dva vrenja bacaju prva i druga voda. Onda se u njega spušta malo kima i gnječena crna luka i kuva dok ne ogrezne u vodi.

Zaprška mu se pravi na ispranoj svinjskoj masti sa crnim brašnom i alevom paprikom. Kad je skoro gotova, baci se nekoliko češnjeva dobro izgnječenog belog luka i skoro istog trenutka izruči na pasulj u kome ima vrlo malo vode. Tek tada se pasulj izmeša i ostavi da još malo provri, a zatim se izmakne na ivicu šporeta.

U već pripremljeno crevo sipa se smesa od goveđeg i ovčijeg mlevenog mesa s belim lukom, tucanom paprikom, sirom, hlebom i biberom. Kobasica se istog časa prži na vreloj masti, pa se ubacuje u tanjir gde je sipan pasulj.

Usijanom mašću u kojoj se prže kobasice, pasulj se preliva.

Uz ovaj ručak jedu se kisele paprike žute kao suncokret. Inače, piju se bistra vina.

Melšpajz su jabuke pečene u rerni, pa poprskane sitnim šećerom. Koji se za njih uhvati i po površini ih obasja.

Posle ručka obavezno je malo prileći u kabini ispod palube i dobro se do guše pokriti starim ćebetom.

Sanja se po želji.