Rob je danas isplativiji nego ikad

Nikad ranije nisam dolazila u Srbiju, ali imam prijatelje Srbe u Parizu. Većina mojih komšija su vaši sunarodnici, tako da veoma često slušam srpski jezik, ali još ga ne razumem, kaže za „Politiku”  Veronik Olmi, francuska književnica koja je ovih dana bila gost književne manifestacije „Molijerovi dani” u Beogradu, gde je predstavila svoj roman „Bakita”, upravo objavljen i kod nas u izdanju „Klija” u prevodu Ljiljane Mirković.

Priča o Bakiti, o njenom putu od robinje do svetice, o njenom otporu i izdržljivosti, napisana u ovom romanu sa velikom snagom, doživela je uspeh u Francuskoj. Roman je bio nominovan za prestižne književne nagrade (a dobitnik je nagrade Fnak 2017). Pošto je bila i u najužem izboru za Gonkurovu nagradu, naši studenti su joj prošle godine dodelili „Gonkurovu nagradu studenata Srbije”.

– Kad je studente dirnula ova priča, onda je to veoma značajno. Kad put otpora jedne žene, rođene u 19. veku u Darfuru, nalazi odjek danas kod mladih u Srbiji, Sloveniji, na Srednjem istoku (gde su knjizi dodelili nagradu „Le Choix Goncourt de l’Orient”), to je onda zaista dirljivo. Snaga Bakite je ostavila traga… – kaže Veronik Olmi, naglašavajući da je za ovaj roman bilo potrebno dosta istraživanja i da je ukupno na njemu radila dve godine.

„Bakita” je roman o ženi izuzetne sudbine. Jeste li pokušavali da  se stavite u njenu kožu?

Nisam to ni pokušavala, trudila sam se samo da što bolje napišem tu priču. Reč je o dosta uzbudljivoj priči, sa nužnim odstupanjima da bi se stavila u formu jednog literarnog rada, vremena pripovedanja, jezika... Ono što sam ja pokušavala bilo je da se približim Bakiti i da pokušam da razumem tajnu njene snage i njene izdržljivosti.

Rekli ste jednom prilikom da je ovaj roman nastao slučajno. Šta je bilo presudno da odlučite da se posvetite ovoj temi?

Početna tačka je bila želja da razrešim jednu enigmu: nisam shvatala kako je ta žena prebrodila sve kroz šta je prolazila, ne znajući ni svoje rođeno ime, jer ga se nije ni sećala pošto su je oteli i odveli iz sela u Sudanu dok je bila dete, a onda je kupovali, preprodavali, mučili... Mislila sam, pogrešno, da ako ne znamo kako se zovemo – ne znamo ni ko smo. Promašila sam očigledno, jer je Bakita otišla dalje od toga, zadržavši svoj snažni identitet. Potrebno je videti tu snagu, taj otpor, tu izdržljivost. Bakita, to je nesamerljivo čovečanstvo. Snaga koju sam ja osetila uspela je da pređe na čitaoce i mislim da je zbog toga knjiga pobudila toliko interesovanja.

Rekli ste u jednom intervjuu da ropstvo nije iščezlo?

Ropstvo nikada nije bilo tako važna tema još od njegovog ukidanja. Danas imamo ropstvo svuda u svetu i u svim porama društva. Rob je isplativiji nego ikad, jer se sve dešava brže nego ranije. Ropstvo nije pitanje rasizma. Ono je ekonomska kategorija. To je sistem koji je osnovan u celoj civilizaciji. Ropstvo. Kmetstvo. Prisilni brakovi…

Kakva je tu uloga književnosti?

Književnost ne rešava društvene probleme, ali može da ih iznese na videlo. Balzak je, na primer, rekao za roman da je to privatna istorija čovečanstva. Samo jednom pričom, roman donosi istoriju čitavog čovečanstva. On ništa ne rešava, ali nam sve daje na uvid.

Kako ocenjujete aktuelnu situaciju u Francuskoj: političku, kulturnu, društvenu?

Živimo u vremenu velikih društvenih nepravdi i razlika. U isto vreme dešava se i nestanak ideologija i veliko nepoverenje prema političarima. Mislim da je došao trenutak za jedno široko preispitivanje našeg načina života, za preusmeravanje naših potreba, našeg odnosa prema potrošnji. I, naravno, našeg odnosa prema drugima. Nedostaje nam empatija. Ali ipak vidim da u Francuskoj postoji i jedna lepa životna snaga, kao i  dostojanstvo.

Šta je to što u današnje vreme daje nadu?

Ima borbe savesti, snažnih inicijativa od strane novih generacija, ali i drugih. Postoji snažna mobilizacija van političkih partija, osnivaju se brojne asocijacije koje su otvorene na svim nivoima. Veoma verujem u individuu.

Autorka ste i pozorišnih komada i osnivač pozorišnog festivala „Pariz žena” („Paris des femmes”), a takođe radite i kao scenarista i glumica?

„Pariz žena”, što je igra reči i može da se shvati i kao „Izazov žena”, nastao je sa željom da se učine vidljivim ženski autori. Živimo u svetu u kome dominiraju muškarci i čim tražimo da budemo viđene na društvenoj ili umetničkoj sceni, posledice su snishodljivost i istovremeno veoma snažno nepoverenje. Napredujemo veoma, veoma, i još jednom veoma sporo!