Niko kao Dijego Maradona

Specijalno za „Politiku” od  dopisnika Tanjuga
Dugo očekivani dokumentarni film Emira Kusturice o Maradoni, „Maradona by Kusturica“, doživeo je prošle nedelje blistavu premijeru na filmskom festivalu u Kanu. Ovacije i skandiranje publike „Maradona, Maradona“ pre, u toku i nakon projekcije u najvećoj festivalskoj sali, „Limijer“, potvrđuju snagu mita o fudbalskom bogu, koji se prvi put ispovedio u Kusturičinom dokumentarcu.

Maradona je posle premijere objasnio kako je samo Kusturica bio u stanju da ga prikaže onakvog kakav je zaista, u dobrim i lošim trenucima njegovog života, za razliku od prethodnih filmova o njemu, koje ne voli jer su drugi govorili o njemu i često „izmišljali“.

„Emirov film je moj film“, rekao je jedan od najslavnijih fudbalera svih vremena, objašnjavajući da ovaj dokumentarac ima sve neophodne sastojke da bi se razumelo ko je on.
Da se tokom snimanja ovog filma između njih dvojice razvila snažna veza, videlo se i na koncertu „Zabranjenog pušenja“ nakon premijere, na kome je Maradona u jednom trenutku skakao na sceni između Kusturice i Neleta, koji je potom uvežbavao publiku u smokinzima i večernjim haljinama da skandiraju „Ne-da-mo Ko-so-vo“.

Filmski Maradona, kako su prozvali Kusturicu, i njegov model, bili su i među glavnim zvezdama crvenog tepiha na premijeri filma „Če“, Stivena Soderberga, o argentinskom revolucionaru, čiji lik je fudbaler istetovirao na desnoj ruci.
Kusturica se na kanski festival vraća kao jedan od retkih reditelja kojima je dva puta pošlo za rukom da osvoje najveće priznanje, Zlatnu palmu.

Prikazivanjem na Kanskom festivalu je zaokružena dvogodišnja avantura snimanja dokumentarnog filma o Maradoni…

Mnogi nisu verovali da će film biti završen. Pojavio sam se u fazi njegovog života koja nije bila najzgodnija za snimanje. Tri puta sam putovao u Buenos Ajres i nisam ga pronašao. On je neuhvatljiv, kako na terenu tako i u životu. Ali njegovo odsustvo je bilo deo njegove borbe protiv droge. Čekanje se isplatilo i nakon dve godine smo imali odličan intervju (bio je pijan i zato je intervju bio dobar; da je bio na lekovima pričao bi sporo).

Zadovoljan sam što sam uspeo da napravim ovaj dokumentarac, koji mi je omogućio da radim sa malom kamerom, iako se film prikazuje na velikim ekranima.

Ovo je koliko film o Maradoni toliko i o Kusturici?

To je zato što prvi put nisam imao višak materijala. Intervenisao sam samo onoliko koliko je bilo neophodno da se ostvari celina. Za dve godine snimljeno je mnogo, ali uglavnom u pauzama čekanja na Maradonu.

Sastaviti dokumentarni film čiji je cilj da se iz čoveka sa tako kontroverznom biografijom izvuče što više, a da se pri tom ne koriste ogovaranja i tračevi, nije lako.

Ovo je vaš prvi film-esej?

Prvi put sam otkrio kako ljudski glas u pozadini, uz komentare, može da bude od pomoći. Arhitektura filma ima tri sloja: politička priča, protesti u Mar del Plati (protiv politike Džordža Buša), verski deo, njegova crkva i intimni deo. Najteže je bilo dobiti iskrenu ispovest od čoveka sa tako kontradiktornom biografijom. Insistirao sam na tome da on sam govori o sopstvenom životu, a potom sam malo precizirao koristeći ono što sam pročitao o njemu.

Da li se vaša predstava o Maradoni promenila nakon ovog filma?

Mislim da je ovaj film od Maradone napravio celovitu ličnost. Čak i on prepoznaje različite strane svoje ličnosti koje su razdvojene, a koje je ovaj film objedinio. Nakon projekcije mi je rekao da je iznenađen kako je film uspeo da spoji sve ove aspekte u celinu i kako sada ima sveobuhvatniji uvid u sopstveni život.

Uspeli ste da iz njega izvučete neku vrstu intimne ispovesti, ono o čemu do sada nije govorio javno...

Maradona nikada ranije nije govorio o sebi, vodio je emisije na argentinskoj televiziji, ali ovo je prvi put da otvoreno govori o svom životu. Doveo sam u ravnotežu različite aspekte njegove ličnosti, često kontradiktorne. Govori, na primer, o tome kako mu je žao što se drogirao i kako nije imao vremena da provede više vremena uz svoje ćerke, a pri tom na porodičnim video-snimcima ima bar 50 sati snimaka na kojima je sa ćerkama i ženom.

(/slika2)On je u suštini porodični čovek, kao što sam to i ja.

U filmu ga poredite sa Gilgamešom i antičkim bogovima, uz konstataciju da je bogovima sve dopušteno...

Zamišljao sam kako su bogovi pre pet hiljada godina mogli da izgledaju i koje karakteristike su morali da imaju. Kada sam ga video prvi put, pre nego što sam pomislio kako je mogao da bude revolucionar u Meksiku, njegova pojava i zračenje njegove ličnosti su mi govorili da su nekada davno bogovi mogli tako da izgledaju.

Ne postoji niko kao Maradona, ličnost sa tako velikom skalom dobra i zla kroz koje je prošao. Najinteresantnije je što je više izazivao skandale, što je više radio na svom uništenju, postajao je sve popularniji, što je verovatno jedan od aspekata modernog života.

Na početku dokumentarca kažete da bi Maradona mogao da bude lik u svakom od Vaših filmova...

On nosi sastojke svakog od mojih junaka. Odrastao je u predgrađu u kome se život odvija u sličnim okolnostima kao u predgrađu Sarajeva u kome sam ja odrastao.

Želeo sam da potcrtam sličnost koju sam otkrio u njegovoj porodici, kraju u kome je odrastao, načinu na koji se tamo živi, i onoga što sam prikazao u mojim filmovima pre dvadeset i više godina.

Maradona kaže da je glumac, baš kao i bokser Majk Tajson u dokumentarnom filmu o njegovom životu koji je takođe prikazan na ovogodišnjem festivalu...

Maradona je objasnio da je razlika u tome što Tajson prolazi kroz patnju, dok on uživa u životu, on je festivalski tip, i utoliko postoji značajna razlika između njih dvojice.

Pronašli ste sličnosti u političkoj viziji sveta....

Ta vizija nije potpuno identična. Ne ograđujem se od nje, ali moj koncept nije da napadam pojedince, već pokušavam da razumem sistem kome podređuju svet, kako funkcioniše globalistička politika. Nije (Džordž) Buš sam napao Irak, već iza toga stoji politika.
Kroz razumevanje ove politike lakše se razume i smisao naftnog sporazuma sa Meksikom ili „Alke“ (sporazum o slobodnoj trgovini), za druge južnoameričke zemlje, koji na kraju nije potpisan.

Maradona govori o Džordžu Bušu ili Bilu Klintonu, a ja pre mislim da su vlasnici sveta političke partije koje dele uticaj Rotšilda i Rokfelera.

Zajedničko nam je što su naše političke ideje na strani poniženih. One nisu izraz neke političke partije ili pokreta, već naše slobode da izrazimo ono što mnogi nemaju priliku.
Maradonin čuveni gol protiv Engleske, kada je predriblao sedam igrača, poslužio vam je kao metafora za sedam simbola liberalnog kapitalizma?

Struktura gola veka sastoji se iz sedam delova, jer je predriblao sedam igrača. Razmišljao sam o tome šta ih povezuje, koje ličnosti najbolje predstavljaju liberalni kapitalizam.

Ideja je došla od Maradone, rekao mi je da nikada nije hteo da se rukuje sa princem Čarlsom jer su njegove ruke krvave. Engleska je učestvovala u krvoproliću na Malvinima i u Iraku.

Liberalni kapitalizam je već kolabirao. Čak i (Džordž) Soros tvrdi da to nije kapitalizam koji odgovara vremenu u kom se živi.

Teškoće kroz koje prolazi američka ekonomija se rešavaju upravo intervencijom države. Ideja liberalnog kapitalizma koju su u politici inaugurisali Ronald Regan i Margaret Tačer završila se u destrukciji tog sistema i neophodnosti intervencije države.

Nažalost, kod nas mladići i devojke slepo prihvataju ovu ideju liberalnog kapitalizma, što ima provincijalni karakter, jer se u svetu odvija drugi proces.

U kom smislu se dodiruju svetovi Južne Amerike i Balkana?

Oni se dodiruju na paganskom nivou, bliski su po shvatanju života, neiscrpnoj svetkovini i festivalskom karakteru, svadbi koje traju po tri, četiri dana.

Taj spoj najbolje odslikava pitanje koje je jedan srpski trubač uputio orkestru iz Bolivije: „Koliko dana svirate na vašim svadbama?“

U filmu je prikazan dolazak Maradone u Beograd i njegova upitanost kada prolazi pored porušenih zgrada od NATO bombardovanja..

Pitanje ko je rušio Beograd više se ne postavlja u zapadnom, liberalnom svetu. Politika Evropske unije i SAD o Srbiji svodi se na: „Šta god vam naložimo vi to treba da prihvatite bez pitanja.“ Što bi rekla Naomi Klajn, novi korporativni kapitalizam voli politički koncept u kome se ne postavljaju pitanja.

Pošto sam odgajan na zapadu i delim prosvetiteljski duh, na pitanje ko je rušio Beograd koje mi uputi neki gost ne mogu da odgovorim Zapad, Amerika, već moram da individualizujem odgovor, kako ne bih napravio onu grešku koju je Zapad načinio kada je stvorio Haški tribunal i prebacio krivicu na čitav narod. Odgovorio sam Maradoni da je to Havijer Solana, jer je on zgodna ličnost na čiju adresu može da se pošalje upitnik o tome ko je kriv za bombardovanje Srbije.

Na stadionu „Crvene zvezde“ Maradona objašnjava gol koji je postigao u dresu Barselone protiv beogradskog kluba na Marakani...

Zamišljao sam kako bi Napoleon opisao neku svoju bitku, da se vrati na mesto na kome se odigrala. Maradona u filmu objašnjava ovaj gol i moram da priznam da je to dosta smešno i zato mi se i sviđa.

Da li vam je otkrio tajnu svoje igre?

Rekao mi je da u čitavoj karijeri nikada nije jako udario loptu. Ona je išla dovoljno jako, ali dovoljno pametno. Najlepši aspekt ovog filma formulisan je u poslednjoj sceni iz „Kazablanke“: „Ovo je početak jednog divnog prijateljstva.“