Devedesete su bile civilizacijski rez

Kako se uključiti u sve veću porodicu evropskih naroda, a sačuvati svoj identitet? Srbija između istoka i zapada, ali kako, kada i po koju cenu? O ovim pitanjima razgovaramo sa dr Ivanom Medenicom, pozorišnim kritičarem i teatrologom, šefom katedre za teoriju i istoriju na beogradskom Fakultetu dramskih umetnosti.

Uvreženo je shvatanje da se za kulturu istoka vezuje tradicija, a za zapad modernost. Koliko je ovaj stereotip uticao na poimanje srpske kulture?

Sve modernizatorske, emancipatorske pojave su dolazile u našu sredinu iz zapadne Evrope. Adrese gde su odlazili naši slikari na školovanje bile su Minhen, Beč, Pariz. S druge strane, problematična je pretpostavka da se tradicija vezuje za istok ukoliko mislimo na Rusiju ili pravoslavni uticaj. Nedavno je objavljena knjiga istoričarke Dubravke Stojanović Kaldrma i asfalt o evropeizaciji Beograda s kraja 19. i početka 20. veka gde je autorka dala zanimljiva istraživanja bazirana na statističkim podacima koji se, na primer, odnose na detaljan repertoar Narodnog pozorišta ili evidenciju pozajmljenih knjiga iz Narodne biblioteke. Došlo se do saznanja da je ruski dramski repertoar bio znatno iza francuskog, a da su knjige koje su pozajmljivane iz Narodne biblioteke najređe bile iz ruske književnosti, s izuzetkom Tolstoja. Politički razlozi su bili presudni u okretanju ka Rusiji, a onda su se falsifikovali i drugi podaci iz kulturne istorije i zato ima mnogo manipulacija i predrasuda u vezi s našim rusofilstvom.

Da li je i po čemu je srpski teatar danas prepoznatljiv u svetu?

Srpski teatar je prisutan u svetskom pozorištu, ali pre svega ako imamo na umu savremene dramske pisce. Nesporno je to Biljana Srbljanović čije se vodeće mesto u evropskom i svetskom kontekstu ovde često zanemaruje iz političkih i provincijalnih razloga, ali tu je i Jožef Nađ koji možda ne pripada srpskoj kulturnoj tradiciji budući da njegovo stvaralaštvo potiče iz senzibiliteta tipičnog za Panoniju i srednju Evropu, ali po geografskoj pripadnosti on je naš umetnik. Međutim, za razliku od pisaca, naši reditelji nemaju naročitu međunarodnu karijeru, sa retkim izuzecima. Na takvu situaciju uticao je različit splet okolnosti – od samog sistema školovanja do statusa koji oni imaju u našoj sredini, a koji podrazumeva visoke honorare, kao i moć da sami kreiraju repertoar s obzirom na to da imamo generalno intelektualno nekompetentne pozorišne uprave. U jednom trenutku oni prestaju da rade na sebi, nemaju potrebu da ulaze u umetničke rizike ili eksperimente i samim tim neće biti interesantni izvan ovog lokalnog nivoa. To, međutim, nije slučaj sa najmlađom generacijom reditelja jer oni su još uvek nekorumpirani, prate svetsko pozorište, temeljno promišljaju teatarsku formu i ne koriste svoj poziv za statusno pozicioniranje.

Od kada traje i u čemu se ogleda intelektualna nekompetentnost pozorišnih uprava o kojoj govorite?

To traje dosta dugo. Ne postoje ozbiljni umetnički timovi u našim pozorištima. Uvek se setimo Ateljea 212 i zlatnog perioda kada ga je vodila Mira Trailović i kada su oko tog teatra bila okupljena imena kao što su bili Mihiz, Kiš, Borka Pavićević, Ćirilov. Bila je to jedna intelektualna klima, koja je podrazumevala promišljanje o pozorištu, debate o predstavama. Sada se kreiranje repertoara birokratizovalo, sve zavisi od toga za šta je neki reditelj zainteresovan i šta će nametnuti upravi. Pitanje repertoara kod nas se svodi na dilemu da li je komad strani ili domaći, da li je klasičan ili savremen. Repertoarska politika je daleko složeniji posao, to je moć kontekstualizovanja, sposobnost da birate određene probleme, da prepoznajete fenomene važne za društvo u kome to pozorište nastaje. Ne treba, opet, biti isuviše kritičan prema pozorištu jer je celo naše društvo totalno dezorijentisano. Mi nemamo konsenzus ni po pitanju da li ili ne u Evropu, da li procesuirati odgovorne za masovne ratne zločine, ni po mnogim drugim elementarnim pitanjima.

U kojoj meri su ovdašnji intelektualci aktivni u artikulisanju te društvene dezorijentacije?

Oseća se deficit javnog zalaganja za vrednosne modele u društvu. Stiče se utisak da se ovde intelektualac ne uzima za ozbiljno ukoliko nije blizak političkim strukturama. Kod nas se izgubio pojam nezavisnog intelektualca. To kao da postaje predmet sprdnje, umesto da intelektualci budu, da upotrebim taj nepravedno proskribovani termin, avangarda društva, što znači da nude društvene modele koji su u najširem smislu emancipatorski, humanistički. Strašna je situacija kada u jednom društvu intelektualci nisu u stanju da određene ideje artikulišu pre političkih struktura. Ovo je društvo u kome je moja profesija, a to je kritičko mišljenje, ugrožena. Naše društvo nije dovoljno kritičko, već olako poseže za gotovim simplifikovanim, binarnim podelama i rešenjima.

Koji su mogući primeri svetskih teatara koji se bave kontekstom, odnosno kritikom društva?

Rusko pozorište je po meni simptomatično negativan primer. Kod njih ne postoji problematizovanje savremenog ruskog društva, uprkos tome što je ono ogrezlo u različitim vrstama nemorala. Ruske kolege, međutim, sa gađenjem odbacuju tu vrstu politički angažovane predstave jer to pogrešno povezuju sa socrealističkom, propagandnom umetnošću. Pozitivan primer je nemačko pozorište, sa dugom tradicijom političkog angažmana – od Brehtovih komada, Piskatorovog pozorišta, ekspresionizma. Nemačko društvo je osvešćeno jer su stalno morali da se suočavaju sa svojim nasleđem. Njima nije bilo dozvoljeno da zaborave ša je njihova država činila tokom Drugog svetskog rata, za razliku od, na primer, austrijskog društva gde nije sprovedena denacifikacija, tako da je ono podložnije povampirenju prošlosti, na šta nas je Tomas Bernhard u svojim dramama konstantno podsećao.

Ako kažete da su intelektualci i celo društvo dezorijentisani, šta u tom smislu prepoznajete kod svojih studenata?

Studenti su izrazito dezorijentisani. A kako i ne bi bili, kada dolaze sa lošim obrazovanjem, ali i sa problematičnim sistemom vrednosti. Meni je čudno što mogu lakše da komuniciram sa ljudima koji imaju 70 godina nego sa onima koji su samo 10 godina mlađi od mene, što bi bilo normalnije. Desio se veliki civilizacijski rez devedesetih, pojavila se estradizacija, turbofolk ne samo kao muzički trend nego i kao simbol opšteg zaglupljivanja i mentalne prostitucije. Uz sve to, mladi ljudi nisu imali priliku da putuju, pa su u nemogućnosti da sagledaju svetske tokove stvorili jedan odbrambeni stav u stilu „to me ne interesuje“.

Izrazito je negativan i uticaj medija, koji su stvorili lažnu sliku o tome šta je javnost. Čini mi se da se kod nas svi bitni umetnički, kulturni, društveni, naučni, pa i politički procesi dešavaju, zapravo, izvan takve javnosti. Da travestiram čuvenu tezu – postoji samo ono što NIJE na televiziji. Rijaliti programi omogućuju nekim mučenicima da postaju javne ličnosti tako što će podrigivati i hrkati pred kamerama. Mladi ljudi nisu krivi. Oni su žrtve. Nadu stvara uvek jedna manja grupa studenata koja je unutrašnjim instinktom, inteligencijom, porodičnim okruženjem, korišćenjem Interneta uspevala da dođe do informacija, proširi perspektive i otme se utisku da je svet ovo naše zatvoreno ostrvo.