Okovratnik za Ajfelovu kulu

Najveća atrakcija francuskog glavnog grada – Ajfelov toranj (ili kula) iduće godine proslaviće jubilarnu 120. godišnjicu (sagrađen je 1889). Od tada ga je, prema oficijelnim statistikama, posetilo više od 230 miliona ljudi. I dan-danas, u vreme mnogo modernijih i većih čuda građevinarstva i tehnologije, ova kula ostaje najposećenija svetska znamenitost s plaćenom ulaznicom..

Pariski arhitekt David Serero je jedan od zasad retkih, ili možda manje glasnih Parižana spremnih da krenu u radikalan način rešavanja problema s vrhom tornja. Ukratko, toranj, što sigurno svi znaju sa fotografija, iz filmova i s televizije, sužava se ka vrhu što smanjuje broj osoba koje mogu istovremeno stupiti na najviši vidikovac. „To predstavlja ozbiljan problem i za prijem posetilaca u podnožju tornja“, konstatuje Serero i ukazuje na duga čekanja onih dole da bi se popeli gore.

I odmah potom ovaj arhitekt je ponudio rešenje da se zbog toga kula proširi na vrhu što se već pokazalo kao ništa manje kontroverzna ideja nego kada se pre više od 120 godina odlučivalo o tome da li će kula od tada neverovatnih, a i sada respektabilnih 300 metara visine biti građena.  

Serero je kao rešenje problema ponudio da se gornji vidikovac Ajfelove kule proširi nekom vrstom širokog okovratnika zgrade čime bi moglo da se „razlije“ više posetilaca. Ideja je, međutim, izazvala burne reakcije jer mnogi odbijaju da se na bilo koji način menja ova sada već više nego stoletna konstanta Pariza. Gistav Ajfel je predložio i projektovao gradnju čelične kule (tada) neverovatne visine od 300 metara. „Danas je Ajfelova kula toliko integrisana u gradsku panoramu Pariza da je Parižani više nisu ni svesni niti je gledaju“, konstatuje Serero.
Njegova studija pretpostavlja proširenje poslednjeg nivoa tornja visokootpornom kevlar-konstrukcijom koja bi izrastala organski iz prvobitne građevine i ne bi izgledala kao neki naknadni dodatak. Na taj način bi se korisna površina vidikovca povećala sa 280 na 580 metara zahvaljujući čemu bi kula mogla možda i da udvostruči sadašnji broj posetilaca koji je godišnje oko 6,5 miliona (lane 6,893 miliona).

„Nova konstrukcija srasta s tom starom“, ističe Serero. „Vidikovac tako ne deluje kao nadgradnja, više se radi o nekakvoj mutaciji postojeće kule, kao da je sama dalje rasla. Naš vidikovac razvija istu onu formalnu slobodu, isti osećaj nekorisnosti i suvišnosti kao i sama prvobitna Ajfelovka. Isto kao i ona, naš predlog je istovremeno ružan i lep, naprosto neodgovarajući i upravo zato – integrisan“, pomalo i filozofira autor nad svojom idejom za doradu kule. On dodaje na kraju, da bi omekšao protivnike, da bi kevlar-konstrukcija bila dodata na kulu samo privremeno, i to u vezi s predstojećim jubilejom.

Sudbina ovog projekta je zasad neizvesna. Arhitekt je sa tom idejom izašao sam, na svoju inicijativu, bez onih koji upravljaju kulom, a Društvo za korišćenje Ajfelove kule (SETE) nije raspisivalo nikakav konkurs. Njegov projekat su najpre neki dočekali kao „novinarsku patku“ i tome slično, navodno nisu mogli verovati da se jedan ugledni arhitekt može toga poduhvatiti. „Naš projekat za privremenu dogradnju tornja nije nikakva mistifikacija“, morao je Serero da se brani. „To je, ipak, manifest na osnovu koga bi se mogla razviti debata o stanju inovacija u Francuskoj“, dodao je on.
---------------------------------------------------------
 
Ajfel i njegov toranj

Arhitekt Gistav Ajfel sagradio je toranj 1887–1889. povodom održavanja Svetske izložbe u Parizu. Tri stotine radnika na gradnji je spajalo 18.000 železnih delova. Cela kula, zajedno sa svojim neželeznim delovima, teži oko 10.000 tona. Vrh se, kada vetar malo jače duva, uvija za šest do sedam centimetara. Na tornju su dva restorana – na prvom i drugom spratu (pre nego što tamo ručate, pogledajte cene da se ne biste gorko pokajali). Najviši vidikovac je na 275 metara nad zemljom.