Vreme u kome živimo ne treba prespavati

Glumica Vanja Ejdus tumači lik Biljane Jovanović književnice, borca za zaštitu ljudskih prava, mirovne aktivistkinje u predstavi „Jeste li za bezbednost?” koja će u adaptaciji i režiji Anđelke Nikolić, biti premijerno izvedena u ponedeljak uveče, 10. juna od 20.30 sati na sceni „Raša Plaović” Narodnog pozorišta u Beogradu. U autorskoj ekipi su dramaturškinja Branislava Ilić, scenografkinja Vesna Popović, kostimografkinja Olga Mrđenović  i Marija Milenković zadužena za scenski pokret…

U glumačkoj podeli su i Sena Đorović, Milena Đorđević, Anastasia Mandić. Kao i Petar Đurđević, Dragan Petrović, Stojša Oljačić, Vukašin Jovanović, Lazar Nikolić, Dragan Sekulić i Nemanja Stamatović.

–Materijal koji je bio osnova za našu predstavu, obimna antiratna prepiska „Vjetar ide na jug i obrće se na sjever”, koju su sačinile četiri uzbudljive žene, književnice, Biljana Jovanović, Maruša Krese, Radmila Lazić i Rada Iveković je izuzetno intrigantno polazište. Njihova snažna motivacija da zabeleže  važan trenutak u vremenu, opisan iz ličnog intimnog ugla je frapantan dokument raspada Jugoslavije. Kroz njega se prelama sva tragedija rata, ratnog huškaštva, gnusnog nacionalizma, krvave istorije, kao i  geografija duše koja gubi svoju zemlju, svoje prijatelje pa i svoj dotadašnji život. Pored te prepiske, korišćena je i Biljanina pripovetka „Jeste li za bezbednost” po kojoj je predstava i dobila naslov jer je tema pripovetke koren potonjih, trenutnih, a verovatno i budućih užasa koje živimo. Usamljeno ja koje lako može i da nestane u represivnim sistemima pod okriljem bezbednosti je tema koja je sveprisutna i preprisutna u vremenu i društvu u kome živimo. A pita se Biljana, čija bezbednost je u pitanju? Sistema, poretka ili vlastodržaca? I ne samo to, toliko toga istog kao i devedesetih je ono što povezuje ovu predstavu sa današnjim trenutkom.

Kažete da do rada na ovoj predstavi o svojoj novoj junakinji niste znali gotovo ništa. Kako je i zašto to moguće s obzirom da ste deo kulturnog, pozorišnog Beograda godinama unazad?

Pored toga što je Biljana bila značajna u književnim krugovima, i svojim romanom „Pada Avala” unela neke značajne pomake u dotadašnju književnost, te se po njoj zove i važna književna nagrada,  za koju naravno jesam čula, o njoj ništa više nisam znala. Stidljivo sam se raspitivala da li su drugi čuli za nju misleći da sam neznalica i ispostavilo se da osim određenog kruga ljudi koji su je i lično poznavali uglavnom mnogi ne znaju ništa o njoj. Kada sam zaronila u njenu biografiju i saznala da je bila osnivač  Helsinškog parlamenta, Beogradskog kruga, aktivistkinja Civilnog pokreta otpora, jedna od organizatorki svih antiratnih akcija 1991. i 1992. godine, veliki borac za zaštitu umetničkih sloboda, i još mnogo toga zapitala sam se kako je moguće da  takva osoba nije prisutnija u sećanjima i šta je to u  svesti društva što te tako lako baci u zaborav. Interesantna je tendencija nove uprave Narodnog pozorišta u Beogradu da oživi sećanje na takve osobe, ne biografije radi, jer biografski se ni ne bavimo njom, već radi nečeg mnogo važnijeg što ta ličnost nosi sa sobom, a to je snažna osvešćenost pojedinca da vreme u kojem živi ne bi trebalo da  se prespava.

Kakve istraživačke probleme Vam je zadavala Biljana Jovanović?

Najveći istraživački problem zadavala mi je pozorišna forma kojom smo se bavili, jer je u pitanju književni performans koji pokušavamo da pretočimo u scenski, a da ostane i postane snažan, istinit, uzbudljiv. Govorimo o vremenu koje se desilo, a zapravo pokušavamo da progovorimo o vremenu koje nam se dešava. Sa nas četiri glumice, koje smo manje više slične generacije, u predstavi igra i sedam vrlo mladih glumaca koji su rođeni posle devedesetih, i koji o tome vrlo malo znaju. Zanimljiv je taj spoj generacija koje rediteljka Anđelka Nikolić nimalo slučajno nije napravila  i koji nas i povezuje sa današnjim trenutkom. Ne mislim da pozorište treba da nudi bilo kakve istine ili odgovore, već bi trebalo da postavlja pitanja. Ako i to uspe, predstava je uspela.

Biljana Jovanović je odudarala od sredine, borila se sa njom i društvom. Gde pronalazite sličnosti sa svojom novom junakinjom. Koji deo sebe ste utkali u karakter Biljane Jovanović?

Nisam se trudila da pravim  verodostojni „lik” Biljane Jovanović, jer niti sam je poznavala, niti je to moguće u pozorištu. Pozorište je iluzija koju mi našom maštom kreiramo, te sam svakako pokušala da je provučem kroz sebe znajući neke odrednice njene ličnosti i njenog delovanja, a naravno u skladu sa onim što mi je sama dramatizacija teksta ponudila. Pre svega sam borac za istinu, duboki sam pacifista, protivim se bilo kakvom obliku nasilja, ne shvatam i ne prihvatam rat, nacionalizam, represiju, diktaturu. U odnosu na ostale tri žene u prepiskama, Biljana je najmanje pisala o sebi intimno i to je ono što mi je nedostajalo, taj njen intimni momenat, a iz nekih tuđih  tekstova o njoj iskopala sam ponešto o njenoj krhkosti, šarmu, senzibilitetu i temperamentu. Pokušala sam da joj udahnem pored pobunjeničkog duha,  pomalo krhkosti, a pomalo i blesavosti.

Zadatak umetnika jeste da bude društveno odgovoran, da razume stvarnost, ali da bude i kritičan. Kakva je pozicija žene u našoj  zajednici?

Puno se o tome govori, o ugroženosti žena, ja lično se dobro osećam kao žena i ne muči me ta tema. Mnogo me više pogađaju teme poput ksenofobije, rasizma, nacionalizma, pritajenog fašizma. A da je Bog muškog roda i da je Eva nastala od Adama, to smo valjda prevazišli.

Gluma traži posvećenost, preispitivanje, sumnju, uznemirenost... Umetnicima je uvek žao zbog propuštenih prilika. Koja je vaša umetnička istina?

Istina je samo jedna. Uvek! I na sceni i van nje. Sve ostale istine su neistine. Ne podnosim malograđanštinu, pritvornost, ulizištvo, licemerje, oportunizam i gordost. Gade mi se svi koji prećutkuju istinu iz ličnih interesa. Moja istina je borba za istinu.