Pridobijanje vernika, odricanje od propovednika

Od našeg stalnog dopisnika
Vašington, 23. maja – Neka Bog nama pomogne, a našim protivnicima odmogne – akcenat je koji proizlazi iz izjava glavnih pretendenata za predsednika Amerike. Uveravaju birače da su toliko odani carstvu nebeskom da će odatle dobiti podršku za poboljšanja u carstvu zemaljskom.

Njihovo nadmetanje je, bar dugim trajanjem, spojilo svakodnevicu s beskrajem, ali je upravo došlo do superparadoksa u tom prikopčavanju. Dva favorita za preuzimanje kormila u Beloj kući jednoglasno ističu i pripadnost veri i neslaganje s pojedinim sveštenicima koji su podržali njihove političke ambicije.

Demokrata Barak Obama se već nekoliko puta ogradio od „eksplozivnih” izjava svog višegodišnjeg duhovnog usmerivača Džeremaje Rajta, koji je uz ostalo govorio da „Bog treba da prokune a ne da blagoslovi Ameriku”, da je ona svojom spoljnom politikom „prizvala” terorističke atentate, da njom „vladaju beli bogataši” dok su pripadnici crne rase (kojoj obojica pripadaju) i dalje diskriminisani. Sada je red došao na republikanca Džona Mekejna – juče se javno odrekao poistovećenja sa stavovima dvojice sveštenika, poznatih po televizijskim propovedima, koji su na njegovoj strani.

Odbacio je, tako, kao „ludo i neosnovano” tumačenje teksaskog evangeliste Džona Hejgija da je „Bog dozvolio uspon Adolfa Hitlera da bi se Izrael vratio jevrejskom narodu”. Ogradio se i od tvrdnje evangeliste iz Ohaja Roda Parslija da je Amerika u „istorijskom sukobu sa islamom” jer je „stvorena, delimično, s težnjom da ta lažna religija bude razorena”.

U sličnom raskolu je Obama poodavno. Učestalo su ga prozivali da dokaže da nije ni „pritajeni musliman” (zbog oca Kenijca i očuha Indonežanina) i da njegova spremnost na dijalog s neprijateljima, kao što je Iran, ne znači da bi ugrozio bezbednost Izraela kao glavnog američkog saveznika na Bliskom istoku. Stoga je juče, na sastanku u jevrejskom svetilištu, na Floridi, ponovio da je hrišćanin, da potvrđuje američko savezništvo sa Izraelom, kao i da mu je „neprihvatljiva svaka pretnja” toj državi, od kojih „najveća stiže iz Irana”, pa da bi njegov cilj bio, kao predsednika SAD, da „eliminiše” takve pretnje Teherana.

Obamina rivalka Hilari Klinton je poprilično sebe izuzela iz takvih izazovnosti, ali je ujedno spala na status stranačkog autsajdera, iako je do pre samo pola godine važila za favorita. Njeni propovednici se ne oglašavaju, tako da nema potrebe da iskazuje (ne)slaganja s njima, ali ujedno trpi primedbe da je „takoreći ateista”. Takve optužbe odbacuje i svojski podseća na svoje „rano posvećivanje religijskim vrednostima”.

Troje kandidata mole se u, inače, ovde razuđenim i većinskim protestantskim hramovima. Obama je pripadnik Ujedinjene Hristove crkve, Mekejn je baptista, a Hilari metodista.

Iako je u SAD crkva odvojena od države, stepen religiozne privrženosti igra važnu ulogu u opredeljivanju za izbor na političke funkcije. Deklarisani neznabošci praktično „ne prolaze”.

Procenjuje se, takođe, da je Džordž Buš izabran i reizabran dobrim delom zato što je delovao kao „posvećeniji vernik” od svojih rivala. Od manjeg značaja su bile, po svemu sudeći, njegova laička zastranjivanja – rat u Iraku (a pogrešnim povodima) i druga kršenja međunarodnog prava, kao i pad životnog standarda. Amerika ionako važi za osetno religiozniju sredinu od ostalih razvijenih zemalja, tako da je neki ironično nazivaju „zapadnim Iranom”.

Takve teze potkrepljene su i okolnošću da je protestantski monopol na državnom vrhu praktično neprikosnoven. Jedini katolik – čijem je verskom vođi iz Vatikana, papi Benediktu Šesnaestom, ovde nedavno priređen impozantan doček – na čelu SAD bio je Džon Kenedi, ubijen 1963. u drugoj polovini četvorogodišnjeg predsedničkog mandata. Sluti se, istovremeno, da je Bušovom rivalu Džonu Keriju na predsedničkim izborima 2004. bila „mana” što je katolik, a ne protestant.

Ni pozicije protestanata nisu uravnotežene. Klintonovima se, po svemu sudeći, uzima kao veća mana to što su skloni da obmanjuju javnost, nego što se Obami i Mekejnu pronalaze „ekstremizmi” u propovedima sveštenika čija im je podrška bila dragocena, dok je se nisu odrekli kao kontraproduktivnih angažmana. U kolektivno pamćenje su, reklo bi se, dublje urezane – laži: Bila Klintona o njegovoj seksualnoj avanturi, prošle decenije, sa stažistkinjom Monikom u Beloj kući, kao i „fatamorgana” Hilari koja je ispričala da je „doživela” snajpersku vatru koje nije bilo kad je 1996. kao „prva dama” doletela u Bosnu.

Religioznost će, saopštava Centar Pju, bitno uticati i na izbor sledećeg lidera supersile. Ali, izgleda, ovoga puta manje na osnovu pretendentskih proklamacija o privrženosti Bogu, a više po stepenu (ne)uverljivosti o mogućnostima za usklađivanje političkih propovedi, nebesa i naraslog nezadovoljstva građana.