Bavaništanci česmovači ne veruju

Bavanište – Za Bavaništance se priča „da neće ni kako oni hoće”. Posle deceniju i po čekane obilaznice za koju kažu da, otkada je „proradila”, načisto je zapustela selo, ni isto toliko čekan vodovod, nije bolje dočekan. Voda za piće, koja već bezmalo dve godine putuje 45 kilometara dugom i novom mrežom cevi, nije razmekšala „tvrda srca” ovdašnjeg življa.

Naime, česmovača je do sada potekla na 356 od preko 1.200 ovdašnjih adresa, što je 15 posto od ukupno 2.200 priključaka, koliki je kapacitet nove fabrike vode, dok je još 680 domaćinstava tek iskazalo želju da se priključi na seoski vodovod, koji im kuca na kapiju, ali je na tome i ostalo.

Nećkaju se Pidike i kažu „živeli su lepo i do sada bez vodovoda”, jer u svojim dvorištima imaju arteske bunare i hidrofore, a „reklamiranjem” vode iz fabrike pokrenuta je i stara, ovde karakteristična, sumnjičavost „da li je ta voda baš toliko dobra”, „da li je to samo veći bunar nego što su njihovi” i načeto večno pitanje „šta ćemo kad nestane struje ili kad nam vodu ugase”.

„Ovaj narod je mnogo puta varan i nikom ne veruje. Ja neću da zbog vode lupam celo dvorište koje sam izbetonirao, kad imam živu česmu u kući i vodu iz svog bunara. Pijemo je svi u kući. Nismo je kontrolisali, ali je dobra. Jedino nekad malo požuti dok ne krene. Kod nas nisu one azbestne cevi kao u drugi selima, nego su one normalne i ništa nam ne fali. Ja sam zdrav, sa svojih osamdeset i kusur godina. Ponekad vodu uzimamo i sa izvora u našem manastiru, u koji dolaze i ljudi izdaleka, jer je lekovita”, priča za naš list meštanin Miroslav Rajić, pojačavajući argumentaciju za mršavo interesovanje svojih komšija i opaskom da je ovde svima ostalo u sećanju referendumsko izjašnjavanje, „od kuće do kuće” o samodoprinosu za izgradnju vodovodne mreže i pripadajuće fabrike vode, na koje se, posle svega, čekalo punih 13 godina, „pa su ljudi na to i zaboravili i svako se našao kako je znao i umeo”.

Preciznije, izgradnja vodovoda počela je 2007. godine širenjem mreže cevi kojima će putovati zdrava voda za piće kroz Bavanište, da bi se godinu kasnije protegla na desetine kilometara ovog nemalog južnobanatskog naselja, za šta je utrošeno 80 miliona dinara ili, po tadašnjem kursu, oko milion evra.

Na kraju tog decenijskog puta i nakon trogodišnje gradnje, provere rada postrojenja, obuke ljudstva i probnog perioda, fabrika kapaciteta 2.200 priključaka, što je gotovo duplo više od ukupnog broja bavaništanskih adresa, 2017. godine postrojenje je svečano pušteno u pogon. Čitav posao finansiran je iz budžeta opštine Kovin, sa 90 miliona, dok je ostatak do 107,5 miliona dinara obezbeđen iz kase Autonomne Pokrajine Vojvodine i iz rečenog i „ozloglašenog” samodoprinosa Mesne zajednice. Za potrebe funkcionisanja postrojenja, izgrađena je i nova trafostanica sredstvima Elektrodistribucije Pančevo i opštine, pa je, uključujući sve troškove – za projektovanje, izvođenja radova na mreži i postrojenju za preradu vode, ukupan račun investicije dostigao gotovo dva miliona evra.