Баваништанци чесмовачи не верују

Баваниште – За Баваништанце се прича „да неће ни како они хоће”. После деценију и по чекане обилазнице за коју кажу да, откада је „прорадила”, начисто је запустела село, ни исто толико чекан водовод, није боље дочекан. Вода за пиће, која већ безмало две године путује 45 километара дугом и новом мрежом цеви, није размекшала „тврда срца” овдашњег живља.

Наиме, чесмовача је до сада потекла на 356 од преко 1.200 овдашњих адреса, што је 15 посто од укупно 2.200 прикључака, колики је капацитет нове фабрике воде, док је још 680 домаћинстава тек исказало жељу да се прикључи на сеоски водовод, који им куца на капију, али је на томе и остало.

Нећкају се Пидике и кажу „живели су лепо и до сада без водовода”, јер у својим двориштима имају артеске бунаре и хидрофоре, а „рекламирањем” воде из фабрике покренута је и стара, овде карактеристична, сумњичавост „да ли је та вода баш толико добра”, „да ли је то само већи бунар него што су њихови” и начето вечно питање „шта ћемо кад нестане струје или кад нам воду угасе”.

„Овај народ је много пута варан и ником не верује. Ја нећу да због воде лупам цело двориште које сам избетонирао, кад имам живу чесму у кући и воду из свог бунара. Пијемо је сви у кући. Нисмо је контролисали, али је добра. Једино некад мало пожути док не крене. Код нас нису оне азбестне цеви као у други селима, него су оне нормалне и ништа нам не фали. Ја сам здрав, са својих осамдесет и кусур година. Понекад воду узимамо и са извора у нашем манастиру, у који долазе и људи издалека, јер је лековита”, прича за наш лист мештанин Мирослав Рајић, појачавајући аргументацију за мршаво интересовање својих комшија и опаском да је овде свима остало у сећању референдумско изјашњавање, „од куће до куће” о самодоприносу за изградњу водоводне мреже и припадајуће фабрике воде, на које се, после свега, чекало пуних 13 година, „па су људи на то и заборавили и свако се нашао како је знао и умео”.

Прецизније, изградња водовода почела је 2007. године ширењем мреже цеви којима ће путовати здрава вода за пиће кроз Баваниште, да би се годину касније протегла на десетине километара овог немалог јужнобанатског насеља, за шта је утрошено 80 милиона динара или, по тадашњем курсу, око милион евра.

На крају тог деценијског пута и након трогодишње градње, провере рада постројења, обуке људства и пробног периода, фабрика капацитета 2.200 прикључака, што је готово дупло више од укупног броја баваништанских адреса, 2017. године постројење је свечано пуштено у погон. Читав посао финансиран је из буџета општине Ковин, са 90 милиона, док је остатак дo 107,5 милиона динара обезбеђен из касе Аутономне Покрајине Војводине и из реченог и „озлоглашеног” самодоприноса Месне заједнице. За потребе функционисања постројења, изграђена је и нова трафостаница средствима Електродистрибуције Панчево и општине, па је, укључујући све трошкове – за пројектовање, извођења радова на мрежи и постројењу за прераду воде, укупан рачун инвестиције достигао готово два милиона евра.