Pad na ispitu solidarnosti

Niš – U periodu kada je na desetine hiljade zaposlenih radilo u niškim industrijskim gigantima započela je izgradnja stanova solidarnosti. Sredstva su izdvajali grad, preduzeća, ponekad i sami radnici. Procenjuje se da je samo u poslednje dve decenije prošlog veka stanove solidarnosti dobilo više od 8.000 radničkih porodica. Niški model je često istican kao primer za ugled.

Iako je posle propadanja privrede ponestalo novca za izgradnju stanova solidarnosti, u Nišu se nije prestalo sa zbrinjavanjem socijalno najugroženijih. Novac je uglavnom obezbeđivao grad, ali je pomagala i država. Novosagrađeni socijalni stanovi besplatno su poslednjih petnaestak godina dodeljivani niškim porodicama bez primanja i s malom decom, za koje grad plaća režijske troškove. Krov nad glavom dobijale su porodice s minimalnim prihodima i korisnici socijalne pomoći, uz obavezu da plaćaju troškove stanovanja, ili pak simboličnu zakupninu. Nešto od tih stanova moglo je da se kupi po skoro dvostruko nižim cenama od tržišnih i na kredit, a izvestan broj njih se prodavao po punoj ceni.

U mandatu trojice poslednjih niških gradonačelnika, Miloša Simonovića, Zorana Perišića i aktuelnog Darka Bulatovića, sagrađene su tri velike stambene zgrade sa šest lamela. U više od 250 stambenih jedinica uselile su se porodice koje su dotle živele u neuslovnim podrumima i suturenima, čak i šupama. I koje sada pored komfornih stanova imaju uređena dvorišta, dečija igrališta, parkove...

Proletos je u Nišu usvojen plan za izgradnju još jednog objekta s dve nove lamele i s još oko stotinak socijalnih stanova. Ovih dana, kada je trebalo da počne izgradnja, došlo je do protesta vlasnika stanova u prethodno sagrađenim lamelama. Bune se, rekli su, jer smatraju da će podizanjem višespratnica u blizini njihovih zgrada, izgubiti dosadašnji komfor.

Protestuju oni za koje se ne zna gde bi sada bili da im prethodnih godina nije solidarno rešeno stambeno pitanje. Bune se oni koji su pre samo nekoliko godina bili u istoj situaciji kao i sada socijalno ugroženi, koji se nadaju da će se uskoro naći na spisku za stambeno zbrinjavanje.

Jedino se ne zna ko ih je podučio da protestuju i da prete da će zaustaviti građevinske mašine. A pitanje je, svakako, i kako je „bundžijama” koji su iz svog siromaštva i teskobe preko noći prešli u komfor, odjednom postalo tesno i na sam pomen zidanja nove zgrade u komšiluku.