Пад на испиту солидарности

Ниш – У периоду када је на десетине хиљаде запослених радило у нишким индустријским гигантима започела је изградња станова солидарности. Средства су издвајали град, предузећа, понекад и сами радници. Процењује се да је само у последње две деценије прошлог века станове солидарности добило више од 8.000 радничких породица. Нишки модел је често истицан као пример за углед.

Иако је после пропадања привреде понестало новца за изградњу станова солидарности, у Нишу се није престало са збрињавањем социјално најугроженијих. Новац је углавном обезбеђивао град, али је помагала и држава. Новосаграђени социјални станови бесплатно су последњих петнаестак година додељивани нишким породицама без примања и с малом децом, за које град плаћа режијске трошкове. Кров над главом добијале су породице с минималним приходима и корисници социјалне помоћи, уз обавезу да плаћају трошкове становања, или пак симболичну закупнину. Нешто од тих станова могло је да се купи по скоро двоструко нижим ценама од тржишних и на кредит, а известан број њих се продавао по пуној цени.

У мандату тројице последњих нишких градоначелника, Милоша Симоновића, Зорана Перишића и актуелног Дарка Булатовића, саграђене су три велике стамбене зграде са шест ламела. У више од 250 стамбених јединица уселиле су се породице које су дотле живеле у неусловним подрумима и сутуренима, чак и шупама. И које сада поред комфорних станова имају уређена дворишта, дечија игралишта, паркове...

Пролетос је у Нишу усвојен план за изградњу још једног објекта с две нове ламеле и с још око стотинак социјалних станова. Ових дана, када је требало да почне изградња, дошло је до протеста власника станова у претходно саграђеним ламелама. Буне се, рекли су, јер сматрају да ће подизањем вишеспратница у близини њихових зграда, изгубити досадашњи комфор.

Протестују они за које се не зна где би сада били да им претходних година није солидарно решено стамбено питање. Буне се они који су пре само неколико година били у истој ситуацији као и сада социјално угрожени, који се надају да ће се ускоро наћи на списку за стамбено збрињавање.

Једино се не зна ко их је подучио да протестују и да прете да ће зауставити грађевинске машине. А питање је, свакако, и како је „бунџијама” који су из свог сиромаштва и тескобе преко ноћи прешли у комфор, одједном постало тесно и на сам помен зидања нове зграде у комшилуку.