Keš ili kartica

Pre nekoliko dana navršile su se tačno tri decenije od velikog mitinga na Gazimestanu o šeststotoj godišnjici Kosovske bitke. Tim povodom u javnosti i medijima bilo je mnogo podsećanja na 1989. godinu. Skoro istovremeno, odnosno tek nekoliko nedelja ranije, praktično ceo svet je bio u znaku prikazivanja televizijske serije „Černobilj”, koja gledaoce vraća u april 1986. Takođe, u junu se pisalo i o sedamdesetoj godišnjici prvog izdanja čuvenog romana Džordža Orvela „1984”. Ove jeseni navršiće se i trideset godina od pada Berlinskog zida. Biće da nije slučajno da se mnogi danas prisećaju osamdesetih godina prošlog veka.

Sve ovo jesu dobri povodi da se misli o osamdesetim, ali meni ništa od pobrojanog nije bilo inspirativno kao jedan od zapisa iz dnevnika Šandora Maraija (1900–1989). Kako vreme prolazi, čini mi se da baština malo kojeg pisca iz centralne Evrope stari tako dobro kao Maraijeva. Rođen u Košicama, u današnjoj Slovačkoj, a ondašnjoj Ugarskoj, na vrhuncu kulturne hegemonije Habzburške monarhije, 1900. godine, Marai se u periodu između dva svetska rata potvrđuje i dokazuje kao jedan od najplodnijih i najboljih evropskih pisaca. Onda dolazi rat, pa komunistički prevrat u Mađarskoj od kojeg on beži najpre u Italiju, a zatim u Ameriku. Živeće dugo, sve do 1989, kada izvršava samoubistvo. Desilo se to u San Dijegu, na zapadnoj obali Amerike. Ima nečeg poetičnog već u tim tačkama rođenja i smrti: od Košica do San Dijega.

Trebalo bi o Maraiju pisati duže i opširnije, no ovde ga uvodim samo zbog jednog zapisa iz njegovog dnevnika iz septembra 1984. Ovako piše Marai: „Prvi put u životu lični susret s robotom: banka u kojoj na računu imam novaca poslala mi je plastičnu karticu (...) koju treba ubaciti u otvor aparata ugrađenog u zid banke, pritisnuti nekoliko dugmadi i onda posle nekoliko sekundi na jedan metalni tanjir ispada tražena suma, u novim banknotama. Ne treba potpis, legitimisanje... Sve obavlja robot, za trenutak kontroliše ispravnost kartice, isplaćuje novac i pruža štampani odsečak koji potvrđuje postupak i pokazuje koliko je ostalo na računu. Pojava sablasna i strašna. Zastrašujuće su mogućnosti prevare, ali banka računa s tim. Savršeno isključivanje ljudske radne snage. Šta će biti s tobom, čovečuljče?”

Ne može čovek više ni u Beogradu popiti kafu, a da ga ne pitaju „keš ili kartica”, a pre samo trideset i pet godina kartica je i u Kaliforniji bila novum vredan detaljnog opisa. Ali kako je lep taj opis i kako tačan i kako adekvatan i danas. I kako se Maraijeva zabrinutost sve manje pokazuje kao pesimizam starca, a sve više kao mudra dalekovidost.

Marai je još bio živ kad je na vrhuncu bila kulturološka renesansa koncepta „Srednje Evrope”. On se u njenu ideološku matricu nikada nije uklapao. Isto važi za još jednog pisca koji bi po svom geografskom okviru mogao biti maskota srednjoevropskog poimanja sveta, ali koji je odbacio (dnevno)političku instrumentalizaciju tog pojma istakavši duhovito da je srednja Evropa za njega tek „meteorološki pojam”.

Nije, rekao bih, slučajno da u svojim knjigama iz osamdesetih i devedesetih Handke biva hroničar gašenja analognog sveta i propasti Jugoslavije. O tome je teško govoriti i za to bi čovek morao napisati ili pesmu ili celu knjigu, ali Jugoslavija je bila zemlja koja nije mogla da preživi nestanak analognog sveta i prelazak u digitalnu eru. Zapravo, kad se kaže da Jugoslavija nije mogla da preživi pad Berlinskog zida, to je u suštini isto, samo malo drukčije formulisano.

U vreme kad se Jugoslavija u krvi raspadala, Leonard Koen je objavio album „The Future” iliti „Budućnost”. U naslovnoj pesmi, lirski subjekt će dva puta da zavapi: „Vratite mi moj Berlinski zid”. Ne znam kako se nostalgija za osamdesetim ispoljava u drugim delovima sveta, ne znam da li je ornamentalna ili esencijalna, ali mi se čini da, kad se u Beogradu gleda „Černobilj” i kad se pregledaju vidovdanske slike sa Gazimestana, iz pozadine uvek čujem Leonarda Koena kako traži da se vrati Berlinski zid, kao što je drugi pesnik onomad tražio da (mu) se vrate krpice.

Vratite plate i honorare u koverti, eto vam SMS-ovi o prilivu na račun. Video sam budućnost, braćo, to je pokolj.

Pisac i novinar

Prilozi objavljeni u rubrici „Pogledi” odražavaju stavove autora, ne uvek i uređivačku politiku lista