Кеш или картица

Пре неколико дана навршиле су се тачно три деценије од великог митинга на Газиместану о шестстотој годишњици Косовске битке. Тим поводом у јавности и медијима било је много подсећања на 1989. годину. Скоро истовремено, односно тек неколико недеља раније, практично цео свет је био у знаку приказивања телевизијске серије „Чернобиљ”, која гледаоце враћа у април 1986. Такође, у јуну се писало и о седамдесетој годишњици првог издања чувеног романа Џорџа Орвела „1984”. Ове јесени навршиће се и тридесет година од пада Берлинског зида. Биће да није случајно да се многи данас присећају осамдесетих година прошлог века.

Све ово јесу добри поводи да се мисли о осамдесетим, али мени ништа од побројаног није било инспиративно као један од записа из дневника Шандора Мараија (1900–1989). Како време пролази, чини ми се да баштина мало којег писца из централне Европе стари тако добро као Мараијева. Рођен у Кошицама, у данашњој Словачкој, а ондашњој Угарској, на врхунцу културне хегемоније Хабзбуршке монархије, 1900. године, Мараи се у периоду између два светска рата потврђује и доказује као један од најплоднијих и најбољих европских писаца. Онда долази рат, па комунистички преврат у Мађарској од којег он бежи најпре у Италију, а затим у Америку. Живеће дуго, све до 1989, када извршава самоубиство. Десило се то у Сан Дијегу, на западној обали Америке. Има нечег поетичног већ у тим тачкама рођења и смрти: од Кошица до Сан Дијега.

Требало би о Мараију писати дуже и опширније, но овде га уводим само због једног записа из његовог дневника из септембра 1984. Овако пише Мараи: „Први пут у животу лични сусрет с роботом: банка у којој на рачуну имам новаца послала ми је пластичну картицу (...) коју треба убацити у отвор апарата уграђеног у зид банке, притиснути неколико дугмади и онда после неколико секунди на један метални тањир испада тражена сума, у новим банкнотама. Не треба потпис, легитимисање... Све обавља робот, за тренутак контролише исправност картице, исплаћује новац и пружа штампани одсечак који потврђује поступак и показује колико је остало на рачуну. Појава сабласна и страшна. Застрашујуће су могућности преваре, али банка рачуна с тим. Савршено искључивање људске радне снаге. Шта ће бити с тобом, човечуљче?”

Не може човек више ни у Београду попити кафу, а да га не питају „кеш или картица”, а пре само тридесет и пет година картица је и у Калифорнији била новум вредан детаљног описа. Али како је леп тај опис и како тачан и како адекватан и данас. И како се Мараијева забринутост све мање показује као песимизам старца, а све више као мудра далековидост.

Мараи је још био жив кад је на врхунцу била културолошка ренесанса концепта „Средње Европе”. Он се у њену идеолошку матрицу никада није уклапао. Исто важи за још једног писца који би по свом географском оквиру могао бити маскота средњоевропског поимања света, али који је одбацио (дневно)политичку инструментализацију тог појма истакавши духовито да је средња Европа за њега тек „метеоролошки појам”.

Није, рекао бих, случајно да у својим књигама из осамдесетих и деведесетих Хандке бива хроничар гашења аналогног света и пропасти Југославије. О томе је тешко говорити и за то би човек морао написати или песму или целу књигу, али Југославија је била земља која није могла да преживи нестанак аналогног света и прелазак у дигиталну еру. Заправо, кад се каже да Југославија није могла да преживи пад Берлинског зида, то је у суштини исто, само мало друкчије формулисано.

У време кад се Југославија у крви распадала, Леонард Коен је објавио албум „The Future” илити „Будућност”. У насловној песми, лирски субјект ће два пута да завапи: „Вратите ми мој Берлински зид”. Не знам како се носталгија за осамдесетим испољава у другим деловима света, не знам да ли је орнаментална или есенцијална, али ми се чини да, кад се у Београду гледа „Чернобиљ” и кад се прегледају видовданске слике са Газиместана, из позадине увек чујем Леонарда Коена како тражи да се врати Берлински зид, као што је други песник ономад тражио да (му) се врате крпице.

Вратите плате и хонораре у коверти, ето вам СМС-ови о приливу на рачун. Видео сам будућност, браћо, то је покољ.

Писац и новинар

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листа