Aktuelizacijom istorije bolje razumemo sadašnjost

Mesto dešavanja je Los Anđeles, konkretnije Vende muzej. A naredni detalj samo je jedan u nizu koji govori o tome koliko Josip Broz Tito još uvek izaziva pažnju čak i preko okeana: samo u toku prvog dana trajanja izložbe „Tito u Africi – slike solidarnosti” prodato je dvadeset istoimenih knjiga, prateće publikacije ove naše gostujuće postavke, od čega je prihod, inače, namenjen kao pomoć Školi za devojčice u Akri, u Gani. Reč je, zapravo, o prilagođenom izboru artefakata iz kolekcije Muzeja Jugoslavije koje je publika u Beogradu, a potom i u Oksfordu, mogla da vidi tokom 2017. godine. Tada smo se, posredstvom obilja fotografija snimljenih od pedesetih do sedamdesetih godina prošlog veka, podsetili Titovih putovanja u afričke zemlje i njegovih susreta sa značajnim istorijskim ličnostima, među kojima su etiopski car Hajle Selasije, egipatski predsednik Abdel Gamal Naser i prvi premijer i predsednik Gane Kvame Nkruma.

Za razliku od beogradske varijante, koju je ovde za četiri meseca obišlo više od 50.000 ljudi, posetioci van naših granica uskraćeni su za uvid u poklone koje je naš tadašnji predsednik dobijao tokom tih obilazaka. Autori projekta i tekstova su Radina Vučetić, istoričarka (Filozofski fakultet Univerziteta u Beogradu), Ana Sladojević, nezavisna kustoskinja i teoretičarka umetnosti, Pol Bets, istoričar (Univerzitet u Oksfordu) i Radovan Cukić, kustos istoričar (Muzej Jugoslavije), dok kustoski tim čine Ana Sladojević i Mirjana Slavković, kustoskinja Muzeja Jugoslavije. Svečano američko otvaranje bilo je upriličeno 23. juna, a naša delegacija, na čelu sa Nedom Knežević, direktorkom Muzeja Jugoslavije, vratila se pre koji dan u zemlju i puna je utisaka.

Prošle je godine postavka u njujorškom Muzeju moderne umetnosti koju su organizovali stranci, a koja se bavila arhitekturom Jugoslavije od 1948. do 1980. bila pravi „hit”, vaša je izložba u Pit Rivers muzeju u Velikoj Britaniji imala odličan odziv, a kako kažete, interesovanje u Americi je zaista veliko. Šta je to što ove prostore iz Titovog vremena i njega lično čini tako intrigantnim i to posebno u zapadnim zemljama?

Tito je još u vreme Drugog svetskog rata izrastao u značajnu figuru evropskog antifašističkog pokreta, o bogatoj državničkoj aktivnosti i tome koliko je bio priznat najbolje govore podaci da se od 1941. do 1980. susreo sa oko 350 predsednika država i vlada, učinio 169 državnih poseta i boravio po pozivu u 73 zemlje sveta, a njegovoj popularnosti na zapadu doprineo je, svakako, sukob sa Staljinom. Prvi značajniji političar kojeg je Tito primio u posetu bio je Erik Džonston, pri čemu ne čudi da je on ujedno bio i čuveni američki proizvođač filmova, s obzirom na to da je Tito bio pasionirani zaljubljenik pokretnih slika. Kada govorimo baš o ovom delu sveta ne smemo da zaboravimo da je on bio i domaćin najvećim holivudskim zvezdama druge polovine 20. veka – Deniju Keju, Simon Sinjore i Ivu Montanu, Vivijen Li i Lorensu Olivijeu, Kirku Daglasu, Sofiji Loren i Karlu Pontiju, Julu Brineru, Hardiju Krigeru, Sergeju Bondarčuku, Elizabet Tejlor i Ričardu Bartonu, Đini Lolobriđidi, Bredu Deksteru, Orsonu Velsu... Čak je i na posebnoj tabli u Plaza hotelu na Beverli Hilsu istaknut Titov boravak u toj kući. Pedeset godina kasnije, i pored dramatičnih događaja u kojima je nestala i zemlja kojom je Tito vladao skoro polovinu njenog ukupnog trajanja, i on ali i sve u vezi sa njim što čuva Muzej Jugoslavije i dalje je popularno među publikom, kako onoj iz bivših republika, tako i iz inostranstva. Najbrojnija poseta je upravo iz SAD.

Rekli ste da je sve bilo i medijski izuzetno propraćeno, a da je koncept otvaranja bio zanimljiv?

Toga dana program je bio gotovo celodnevan, veoma ambiciozno zamišljen i, moram reći, impresivno izveden. U ovoj kući, specijalizovanoj za hladni rat i zemlje istočne Evrope u tom periodu, svoj život počele su istovremeno dve izložbe, naša i još jedna pod nazivom „Watching Socialism: The Television Revolution in Eastern Europe”, budući da se televizija kao masovni medij pojavljuje kad i hladni rat, gotovo istovremeno sa obe strane gvozdene zavese. Oba projekta, između ostalog, prikazuju moć fotografije i televizije i njihovu ulogu u propagandi toga vremena, pa su u svojevrsnoj relaciji. Mi smo se potrudili da pariramo i da uz fotografije ponudimo i izbor filmova iz produkcije Filmskih novosti o Titovim posetama koje baštini foto-materijal, kao i kratko filmsko ostvarenje Dušana Čavića i Dušana Šaponje koje je producirao naš muzej u sklopu rada na izložbi. Sve je propraćeno i tekstom Tadža Frezijera sa Univerziteta Južne Kalifornije, a institucija koja nas je ugostila odlučila je da pred javnost istovremeno stavi i nekoliko predmeta iz sopstvene kolekcije.

Kako je došlo do saradnje sa Vende muzejom?

Do dogovora je došlo još prilikom premijere izložbe u našim prostorijama, u našoj prestonici. Arhiv fotografija Muzeja Jugoslavije ima važnu ulogu u proučavanju druge polovine 20. veka zbog čega su Radina Vučetić i Pol Bets predložili da se u okviru međunarodnog projekta „Socijalizam postaje globalan” organizuje postavka koja će domaćoj i međunarodnoj javnosti ponuditi još jedno čitanje ove bogate arhivske zbirke. Danas vidimo da je fotografija povezala univerzitete, muzeje i okupila istoričare ne samo u Srbiji i Velikoj Britaniji, već i u Americi.

Na koji način funkcioniše vaš prekookeanski domaćin, može li se nešto od njihove dobre prakse primeniti i kod nas?

Pošto se radi o privatnom muzeju, on sasvim drugačije posluje od naših državnih muzeja. Ne može se povući paralela, osim što se može razmišljati o eventualnoj primeni iskustva u osmišljavanju izložbi i želji da se približimo njihovim standardima u načinu planiranja i izboru saradnika. Strategije se, recimo, rade godinama pa je i uspeh zagarantovan. Pored toga, oni su u mogućnosti da angažuju stručne saradnike iz svih delova sveta i iz svih oblasti ne razmišljajući o finansijskom momentu, to nije zanemarljivo.

Hoće li se saradnja između dva muzeja možda nastaviti kada je već početak bio ovako uspešan?

Naša izložba trajaće sve do 20. oktobra ove godine. Za Muzej Jugoslavije ovo gostovanje je veoma značajno, a zbog koncepcijske povezanosti sigurno ćemo nastaviti sa razmenom ideja i zamisli. Zajedničko nam je čuvanje umetnosti, kulture i istorije kao i doprinos širokom razumevanju određenih istorijskih perioda. Njihovom aktuelizacijom bolje razumemo sadašnjost.