RTS – dvanaest poena

                Možete ne voleti Pesmu Evrovizije, ali morate se složiti da je ona u svom 53. izdanju izgledala raskošno, spektakularno, glamurozno.

Možete ne biti simpatizer Radio-televizije Srbije, ali morate priznati da je nacionalni javni RTV servis komplikovan organizaciono-programsko-tehnološki posao zvani Evrosong obavio izvrsno.

Možete biti skeptični prema izgledu i metropolskim osobenostima glavnog grada ili prema nivou civilizovanosti u ponašanju njegovih žitelja, ali morate verovati gostima Beograda koji su listom tvrdili da im je u njemu ovih dana bilo lepo.

I ne možete sumnjati da će sve to zajedno imati trajnije posledice i potvrditi sveukupni smisao i značaj događaja.

O koječemu ostalom može se polemisati. Pre svega o manifestaciji samoj.Njeno parodiranje počelo je već i u nekim takmičarskim numerama. „Komšijsko” glasanje već je predmet i ljutitih i šaljivih komentara. I primedbe i nedoumice stižu iz raznih tabora, ne samo gubitničkih.

Koliko je uopšte muzika, i to dobra, ostala osnova Evrosonga? Do kojih granica će se ići u scenskom nastupu kao performansu? Da li akcenat na pojavnosti i vizuelnoj atrakciji sasvim otklanja težište od vrednosti pesme i valjanosti pevanja? Kako će se nositi međusobno: etno i disko zvuk, klasika i kič, elegancija i dekadencija, „strejt” i „gej” orijentacija? Ko će presudno uticati na to da se izbegnu krajnosti – staromodnost, šlagerska malokrvnost, dosada... odnosno bizarnost, napadno provociranje, kalamburi?Hoće li se sačuvati nacionalni jezici?

No, to su pitanja za Evroviziju i na njoj je da reaguje, što je nedavnom izmenom pravila već i učinila.Za Radio-televiziju Srbije bitno je da je u datim okvirima ostvarila maksimum, ispunila zadate standarde i nadgradila ih domaćom kreativnošću.

Sve što se videlo na ekranu izgledalo je veoma dobro, bilo je urađeno s merom i ukusom, sa stilom i srdačnošću. Scenario Vesne Dedić, zgodnim detaljima, vešto i bez preterivanja, uveo je lokalno u ovu priču namenjenu globalnom selu. Najave, takozvane razglednice, originalne, smele, ljupke i duhovite, potpisuju Andrijana Stojković, Sonja Lapatanov i Boris Miljković, on i reditelj, ali i autor zaštitnog znaka festivala. Sjajna je bila scenografija Gorana Joksimovića, zasnovana na ideji spajanja Save i Dunava s velikim mogućnostima za zadovoljenje individualnih prohteva pojedinih takmičara. Jovana Janković i Željko Joksimović proveli su publiku u Beogradskoj areni i milionsko TV gledalište kroz sve tri večeri šarmantno i bez greške. Za malo voditeljskog cikanja i skakanja koje, kažu, pripada veselosti ove priredbe, kad se prelije na ulice, pobrinula se Dušica Spasić. I u „Zelenoj sobi”, gde su čekani rezultati izbora, nije se škrtarilo na zabavljačkom doprinosu atmosferi razdraganosti. Sve to je čvrsto u svojim rukama držao i efektno upotrebio i povezao reditelj prenosa Sven Stojanović, Šveđanin istina, ali Srbin poreklom.

Ono što na ekranu nije viđeno, a oko čega se svojski potrudio ne samo RTS sa svojima, već imnogi drugi, ustanove i ljudi, imaće odjeke o kojima će se po svoj prilici još govoriti.