РТС – дванаест поена

                Можете не волети Песму Евровизије, али морате се сложити да је она у свом 53. издању изгледала раскошно, спектакуларно, гламурозно.

Можете не бити симпатизер Радио-телевизије Србије, али морате признати да је национални јавни РТВ сервис компликован организационо-програмско-технолошки посао звани Евросонг обавио изврсно.

Можете бити скептични према изгледу и метрополским особеностима главног града или према нивоу цивилизованости у понашању његових житеља, али морате веровати гостима Београда који су листом тврдили да им је у њему ових дана било лепо.

И не можете сумњати да ће све то заједно имати трајније последице и потврдити свеукупни смисао и значај догађаја.

О којечему осталом може се полемисати. Пре свега о манифестацији самој.Њено пародирање почело је већ и у неким такмичарским нумерама. „Комшијско” гласање већ је предмет и љутитих и шаљивих коментара. И примедбе и недоумице стижу из разних табора, не само губитничких.

Колико је уопште музика, и то добра, остала основа Евросонга? До којих граница ће се ићи у сценском наступу као перформансу? Да ли акценат на појавности и визуелној атракцији сасвим отклања тежиште од вредности песме и ваљаности певања? Како ће се носити међусобно: етно и диско звук, класика и кич, елеганција и декаденција, „стрејт” и „геј” оријентација? Ко ће пресудно утицати на то да се избегну крајности – старомодност, шлагерска малокрвност, досада... односно бизарност, нападно провоцирање, каламбури?Хоће ли се сачувати национални језици?

Но, то су питања за Евровизију и на њој је да реагује, што је недавном изменом правила већ и учинила.За Радио-телевизију Србије битно је да је у датим оквирима остварила максимум, испунила задате стандарде и надградила их домаћом креативношћу.

Све што се видело на екрану изгледало је веома добро, било је урађено с мером и укусом, са стилом и срдачношћу. Сценарио Весне Дедић, згодним детаљима, вешто и без претеривања, увео је локално у ову причу намењену глобалном селу. Најаве, такозване разгледнице, оригиналне, смеле, љупке и духовите, потписују Андријана Стојковић, Соња Лапатанов и Борис Миљковић, он и редитељ, али и аутор заштитног знака фестивала. Сјајна је била сценографија Горана Јоксимовића, заснована на идеји спајања Саве и Дунава с великим могућностима за задовољење индивидуалних прохтева појединих такмичара. Јована Јанковић и Жељко Јоксимовић провели су публику у Београдској арени и милионско ТВ гледалиште кроз све три вечери шармантно и без грешке. За мало водитељског цикања и скакања које, кажу, припада веселости ове приредбе, кад се прелије на улице, побринула се Душица Спасић. И у „Зеленој соби”, где су чекани резултати избора, није се шкртарило на забављачком доприносу атмосфери раздраганости. Све то је чврсто у својим рукама држао и ефектно употребио и повезао редитељ преноса Свен Стојановић, Швеђанин истина, али Србин пореклом.

Оно што на екрану није виђено, а око чега се својски потрудио не само РТС са својима, већ имноги други, установе и људи, имаће одјеке о којима ће се по свој прилици још говорити.