Kad imate dobar instrument, to je kao da vozite „ferari”

Go­di­na­ma na Me­ćav­ni­ku u okvi­ru Fe­sti­va­la ru­ske mu­zi­ke Sr­bo­ljub Di­nić sa svo­jim or­ke­strom do­bi­ja ova­ci­je pu­bli­ke. Di­nić je šef di­ri­gent i umet­nič­ki di­rek­tor Or­ke­stra Po­zo­ri­šta le­pih umet­no­sti iz Si­ju­dad Mek­si­ka, a na po­ziv ma­e­stra Mi­ge­la Go­me­za Mar­ti­ne­za, 2001. go­di­ne do­la­zi na me­sto pr­vog di­ri­gen­ta ope­re u Ber­nu. Tri go­di­ne ka­sni­je una­pre­đen je u glav­nog di­ri­gen­ta ope­re u Ber­nu, da bi 2007. po­stao umet­nič­ki di­rek­tor ove ku­će. U se­zo­na­ma 2006–2008. di­ri­go­vao je „To­sku”, „Ma­dam Ba­ter­flaj” i „Nor­mu” u Štac te­a­tru. Di­ri­go­vao je ga­la kon­cer­ti­ma s Ag­nes Bal­com, te­no­rom Sal­va­to­re­om Li­či­trom i Ra­mo­nom Var­ga­som. Na­stu­pao je i kao pi­ja­ni­sta s Ni­škim sim­fo­nij­skim or­ke­strom, go­sto­vao je u Ita­li­ji, Nor­ve­škoj, Šved­skoj, Hr­vat­skoj i dru­gim ze­mlja­ma. Do­bit­nik je na­gra­de Mi­ni­star­stva kul­tu­re Re­pu­bli­ke Sr­bi­je za ši­re­nje i pro­mo­ci­ju srp­ske kul­tu­re u sve­tu. 

Da li je pr­vo Bolj­šoj, a sa­da Ku­sten­dorf or­ke­star, stal­nog sa­sta­va? 

Ve­li­ki deo or­ke­stra je sta­lan i za­vi­si od to­ga da li mu­zi­ča­ri že­le da svi­ra­ju na go­di­šnjem od­mo­ru, ali glav­ni nje­gov deo či­ne pro­fe­si­o­nal­ci ko­ji svi­ra­ju u Be­o­grad­skoj fil­har­mo­ni­ji, uz mla­de umet­ni­ke ko­ji još uvek stu­di­ra­ju ili su tek za­vr­ši­li stu­di­je. To je spoj mla­dih lju­di ko­ji že­le da na­stu­pa­ju uz ime­na po­put Ju­ri­ja Ba­šme­ta ili Alek­san­dra Ma­dža­ra, kao i ve­li­ke gru­pe is­ku­snih mu­zi­ča­ra ko­ji već po­zna­ju taj re­per­to­ar. 

Ka­kav je vaš do­ži­vljaj od­no­sa pre­ma kla­si­ci, kao de­lu elit­ne kul­tu­re, u na­šoj ze­mlji, u po­re­đe­nju sa sve­tom? 

Upra­vo je to pro­blem kla­sič­ne mu­zi­ke, taj ta­ko­zva­ni eli­ti­zam. Sma­tram pak da bi kla­sič­na mu­zi­ka tre­ba­lo da bu­de do­stup­na svi­ma. Mi­slim da ka­da bi na ra­di­ju bi­la pu­šta­na Pe­ta Be­to­ve­no­va sim­fo­ni­ja sva­ko­ga da­na, svi bi je po­zna­va­li. Tre­ba­lo bi ot­klo­ni­ti strah od kla­si­ke kao elit­ne. Ona se do­ži­vlja­va kao bi­lo ko­ja dru­ga vr­sta mu­zi­ke, in­ten­zi­te­tom ose­ća­nja, ima­gi­na­ci­jom, bo­ja­ma… A po­treb­no je ma­lo i ra­do­zna­lo­sti. Na­rav­no, i me­di­ji igra­ju ve­li­ku ulo­gu. Ono što nam se pla­si­ra stvar­no sa­dr­ži vr­lo ma­lo kla­sič­ne mu­zi­ke i zbog to­ga slu­ša­o­ci pre­ma njoj ima­ju dru­ga­či­ji od­nos. A ipak, ka­da ne­ko kao Ne­ma­nja Ra­du­lo­vić svi­ra, sve je pre­pu­no, upr­kos ri­ja­li­ti kul­tu­ri ko­ja vla­da. Za­što je to ta­ko? Da li mi­sli­te da ri­ja­li­ti mo­že da ugro­zi kul­tu­ru ko­ja je ve­ko­vi­ma op­sta­ja­la? Ja ne gle­dam ta­kve pro­gra­me, ali pri­me­ću­jem da to či­ni ve­li­ki deo po­pu­la­ci­je u Sr­bi­ji. To ne mo­gu da raz­u­mem. Ro­dom sam iz Ni­ša, ta­mo po­sto­ji Sim­fo­nij­ski or­ke­star i Na­rod­no po­zo­ri­šte, Film­ski su­sre­ti, Ni­švil i Hor­ske sve­ča­no­sti, ali kul­tu­ra mo­ra da iza­đe iz okvi­ra in­sti­tu­ci­ja i da kre­ne po Sr­bi­ji, kao što či­ni­mo u Mek­si­ku, iz­la­ze­ći iz ope­re u for­mi go­sto­va­nja i kon­ce­ra­ta. To bi bio ne­ki moj ide­al. 

Ka­kav je od­nos pre­ma kla­sič­noj mu­zi­ci u Mek­si­ku? 

Lju­di je vo­le. Mek­si­kan­ci su nam slič­ni, i ina­če ce­ne mu­zi­ku. Div­no igra­ju i pe­va­ju, mi­slim da de­ve­de­set od­sto mu­ške po­pu­la­ci­je či­ne te­no­ri. To je ne­ve­ro­va­tan fe­no­men. Ka­da tra­ži­te ba­sa za ope­ru, mo­ra­te ga zva­ti iz ino­stran­stva, ali te­no­ra ima mi­li­on. Si­ju­dad Mek­si­ko ima šest pro­fe­si­o­nal­nih or­ke­sta­ra, na vi­so­kom ni­vou. Ja sam sa­da u Ne­mač­koj, kao ge­ne­ral­mu­zik di­rek­tor u Bra­un­švaj­gu, sve­dok to­ga da je ta­mo sve pot­pu­no dru­ga­či­je s osam­de­set oper­skih ku­ća i 150 pro­fe­si­o­nal­nih or­ke­sta­ra ko­ji su pla­će­ni od vla­de, po­kra­ji­na i gra­do­va. Za me­ne je to pri­mer i uzor za sve dru­ge ze­mlje. 

Na ko­ji na­čin je obra­zo­va­nje umet­ni­ka u Sr­bi­ji kon­ku­rent­no u sve­tu? 

Na­še obra­zo­va­nje, ka­da je reč o mu­zi­ci, od­lič­no je. Po­seb­no ako go­vo­ri­mo o ću­prij­skoj ško­li ta­le­na­ta ili dru­gim mu­zič­kim ško­la­ma gde se još uvek ra­di po tom ru­skom prin­ci­pu, s ne­ko­li­ko ča­so­va ne­delj­no. Mo­ja de­ca u Švaj­car­skoj ima­ju je­dan čas ne­delj­no i s tim se ni­šta ne de­ša­va. Ne do­bi­ja­ju ni­ka­kvu sti­mu­la­ci­ju da se da­lje ba­ve ti­me. Kod nas je dru­ga­či­je. Po­sto­ji audi­ci­ja, naj­ta­len­to­va­ni­ji pro­đu. Na­ši umet­ni­ci su vr­lo ce­nje­ni u sve­tu upra­vo zbog to­ga što do­đu s ve­li­kim pred­zna­njem i ta­mo stek­nu ogrom­no is­ku­stvo s or­ke­stri­ma i di­ri­gen­ti­ma. Taj spoj na­še ško­le i is­ku­stva na vi­so­kom ni­vou za me­ne je do­bit­na kom­bi­na­ci­ja. 

Šta naj­vi­še vo­li­te da iz­vo­di­te? 

Po­čeo sam u ope­ri, ali vre­me­nom sve vi­še di­ri­gu­jem sim­fo­nij­sku mu­zi­ku. Me­đu mo­jim omi­lje­nim kom­po­zi­to­ri­ma je Čaj­kov­ski, pre svih. Vo­lim i Be­to­ve­na, ali sa­da se taj re­per­to­ar kre­će pre­ma ve­li­kim de­li­ma 19. i po­čet­ka 20. ve­ka. 

Ko­li­ko kod nas po­sto­ji pra­vih aku­stič­nih sa­la za iz­vo­đe­nje? 

Pre­ma­lo ih je. Ima­te Ko­la­rac, ko­ji ima div­nu sa­lu, ali to je me­sto za kon­cer­te ka­mer­ne mu­zi­ke ili so­li­stič­ka iz­vo­đe­nja. Ka­da do­đe ve­li­ki sim­fo­nij­ski or­ke­star i ka­da iz­vo­di ne­ko zah­tev­no de­lo, na pri­mer Gu­sta­va Ma­le­ra, on­da je to pre­a­ku­stič­no. S dru­ge stra­ne, ima­te Sa­va cen­tar ko­ji ne­ma ni­ka­kvu aku­sti­ku i sve mo­ra da bu­de ozvu­če­no. Po mom mi­šlje­nju, Be­o­grad­ska fil­har­mo­ni­ja tre­ba­lo bi da do­bi­je jed­nu no­vu kon­cert­nu sa­lu, top kon­cert­nu sa­lu. Be­o­grad je in­ter­na­ci­o­nal­ni grad. Ne­dav­no sam imao pri­li­ke da go­stu­jem u no­voj Sa­li Fil­har­mo­ni­je u Ham­bur­gu. To je im­pre­siv­no. Di­sku­ta­bil­no je da li je mo­gla da bu­de aku­stič­ni­ja, ali kad uđe­te u sa­lu ko­ja je ko­šta­la 800 mi­li­o­na evra, to je fa­sci­nant­no. Tu se pu­bli­ka pre­pli­će na če­ti­ri spra­ta. Pa i sa­la Ni­škog sim­fo­nij­skog or­ke­stra je ma­la, tu ne­ma aku­sti­ke. 

Ka­da je reč o zvu­ku, u če­mu je spe­ci­fič­nost sta­rih in­stru­me­na­ta, ka­kva je vi­o­la Ju­ri­ja Ba­šme­ta iz 18. ve­ka? 

Ka­da je reč o gu­dač­kim in­stru­men­ti­ma, još uvek su ne­pre­va­zi­đe­ni oni iz 18. ve­ka. Stra­di­va­ri, Ama­ti i Gvar­ne­ri, kao pred­stav­ni­ci ško­le iz Kre­mo­ne. Pre me­sec da­na svi­rao sam s Ro­ma­nom Si­mo­vi­ćem, ko­ji na­stu­pa na Stra­di­va­ri­ju od de­set mi­li­o­na do­la­ra. Ni­je va­žno ko­li­ko ko­šta, već je iz­u­zet­nost upra­vo u nje­nom zvu­ku. Ta­kva je i Ba­šme­to­va vi­o­la. To je ve­li­ka pred­nost, kao da vo­zi­te „fe­ra­ri”. Umet­ni­ci ne po­se­du­ju sa­mi ta­kve in­stru­men­te, već im ih ban­ke ili osi­gu­ra­va­ju­će ku­će da­ju na slu­že­nje.