Кад имате добар инструмент, то је као да возите „ферари”

Го­ди­на­ма на Ме­ћав­ни­ку у окви­ру Фе­сти­ва­ла ру­ске му­зи­ке Ср­бо­љуб Ди­нић са сво­јим ор­ке­стром до­би­ја ова­ци­је пу­бли­ке. Ди­нић је шеф ди­ри­гент и умет­нич­ки ди­рек­тор Ор­ке­стра По­зо­ри­шта ле­пих умет­но­сти из Си­ју­дад Мек­си­ка, а на по­зив ма­е­стра Ми­ге­ла Го­ме­за Мар­ти­не­за, 2001. го­ди­не до­ла­зи на ме­сто пр­вог ди­ри­ген­та опе­ре у Бер­ну. Три го­ди­не ка­сни­је уна­пре­ђен је у глав­ног ди­ри­ген­та опе­ре у Бер­ну, да би 2007. по­стао умет­нич­ки ди­рек­тор ове ку­ће. У се­зо­на­ма 2006–2008. ди­ри­го­вао је „То­ску”, „Ма­дам Ба­тер­флај” и „Нор­му” у Штац те­а­тру. Ди­ри­го­вао је га­ла кон­цер­ти­ма с Аг­нес Бал­цом, те­но­ром Сал­ва­то­ре­ом Ли­чи­тром и Ра­мо­ном Вар­га­сом. На­сту­пао је и као пи­ја­ни­ста с Ни­шким сим­фо­ниј­ским ор­ке­стром, го­сто­вао је у Ита­ли­ји, Нор­ве­шкој, Швед­ској, Хр­ват­ској и дру­гим зе­мља­ма. До­бит­ник је на­гра­де Ми­ни­стар­ства кул­ту­ре Ре­пу­бли­ке Ср­би­је за ши­ре­ње и про­мо­ци­ју срп­ске кул­ту­ре у све­ту. 

Да ли је пр­во Бољ­шој, а са­да Ку­стен­дорф ор­ке­стар, стал­ног са­ста­ва? 

Ве­ли­ки део ор­ке­стра је ста­лан и за­ви­си од то­га да ли му­зи­ча­ри же­ле да сви­ра­ју на го­ди­шњем од­мо­ру, али глав­ни ње­гов део чи­не про­фе­си­о­нал­ци ко­ји сви­ра­ју у Бе­о­град­ској фил­хар­мо­ни­ји, уз мла­де умет­ни­ке ко­ји још увек сту­ди­ра­ју или су тек за­вр­ши­ли сту­ди­је. То је спој мла­дих љу­ди ко­ји же­ле да на­сту­па­ју уз име­на по­пут Ју­ри­ја Ба­шме­та или Алек­сан­дра Ма­џа­ра, као и ве­ли­ке гру­пе ис­ку­сних му­зи­ча­ра ко­ји већ по­зна­ју тај ре­пер­то­ар. 

Ка­кав је ваш до­жи­вљај од­но­са пре­ма кла­си­ци, као де­лу елит­не кул­ту­ре, у на­шој зе­мљи, у по­ре­ђе­њу са све­том? 

Упра­во је то про­блем кла­сич­не му­зи­ке, тај та­ко­зва­ни ели­ти­зам. Сма­трам пак да би кла­сич­на му­зи­ка тре­ба­ло да бу­де до­ступ­на сви­ма. Ми­слим да ка­да би на ра­ди­ју би­ла пу­шта­на Пе­та Бе­то­ве­но­ва сим­фо­ни­ја сва­ко­га да­на, сви би је по­зна­ва­ли. Тре­ба­ло би от­кло­ни­ти страх од кла­си­ке као елит­не. Она се до­жи­вља­ва као би­ло ко­ја дру­га вр­ста му­зи­ке, ин­тен­зи­те­том осе­ћа­ња, има­ги­на­ци­јом, бо­ја­ма… А по­треб­но је ма­ло и ра­до­зна­ло­сти. На­рав­но, и ме­ди­ји игра­ју ве­ли­ку уло­гу. Оно што нам се пла­си­ра ствар­но са­др­жи вр­ло ма­ло кла­сич­не му­зи­ке и због то­га слу­ша­о­ци пре­ма њој има­ју дру­га­чи­ји од­нос. А ипак, ка­да не­ко као Не­ма­ња Ра­ду­ло­вић сви­ра, све је пре­пу­но, упр­кос ри­ја­ли­ти кул­ту­ри ко­ја вла­да. За­што је то та­ко? Да ли ми­сли­те да ри­ја­ли­ти мо­же да угро­зи кул­ту­ру ко­ја је ве­ко­ви­ма оп­ста­ја­ла? Ја не гле­дам та­кве про­гра­ме, али при­ме­ћу­јем да то чи­ни ве­ли­ки део по­пу­ла­ци­је у Ср­би­ји. То не мо­гу да раз­у­мем. Ро­дом сам из Ни­ша, та­мо по­сто­ји Сим­фо­ниј­ски ор­ке­стар и На­род­но по­зо­ри­ште, Филм­ски су­сре­ти, Ни­швил и Хор­ске све­ча­но­сти, али кул­ту­ра мо­ра да иза­ђе из окви­ра ин­сти­ту­ци­ја и да кре­не по Ср­би­ји, као што чи­ни­мо у Мек­си­ку, из­ла­зе­ћи из опе­ре у фор­ми го­сто­ва­ња и кон­це­ра­та. То би био не­ки мој иде­ал. 

Ка­кав је од­нос пре­ма кла­сич­ној му­зи­ци у Мек­си­ку? 

Љу­ди је во­ле. Мек­си­кан­ци су нам слич­ни, и ина­че це­не му­зи­ку. Див­но игра­ју и пе­ва­ју, ми­слим да де­ве­де­сет од­сто му­шке по­пу­ла­ци­је чи­не те­но­ри. То је не­ве­ро­ва­тан фе­но­мен. Ка­да тра­жи­те ба­са за опе­ру, мо­ра­те га зва­ти из ино­стран­ства, али те­но­ра има ми­ли­он. Си­ју­дад Мек­си­ко има шест про­фе­си­о­нал­них ор­ке­ста­ра, на ви­со­ком ни­воу. Ја сам са­да у Не­мач­кој, као ге­не­рал­му­зик ди­рек­тор у Бра­ун­швај­гу, све­док то­га да је та­мо све пот­пу­но дру­га­чи­је с осам­де­сет опер­ских ку­ћа и 150 про­фе­си­о­нал­них ор­ке­ста­ра ко­ји су пла­ће­ни од вла­де, по­кра­ји­на и гра­до­ва. За ме­не је то при­мер и узор за све дру­ге зе­мље. 

На ко­ји на­чин је обра­зо­ва­ње умет­ни­ка у Ср­би­ји кон­ку­рент­но у све­ту? 

На­ше обра­зо­ва­ње, ка­да је реч о му­зи­ци, од­лич­но је. По­себ­но ако го­во­ри­мо о ћу­приј­ској шко­ли та­ле­на­та или дру­гим му­зич­ким шко­ла­ма где се још увек ра­ди по том ру­ском прин­ци­пу, с не­ко­ли­ко ча­со­ва не­дељ­но. Мо­ја де­ца у Швај­цар­ској има­ју је­дан час не­дељ­но и с тим се ни­шта не де­ша­ва. Не до­би­ја­ју ни­ка­кву сти­му­ла­ци­ју да се да­ље ба­ве ти­ме. Код нас је дру­га­чи­је. По­сто­ји ауди­ци­ја, нај­та­лен­то­ва­ни­ји про­ђу. На­ши умет­ни­ци су вр­ло це­ње­ни у све­ту упра­во због то­га што до­ђу с ве­ли­ким пред­зна­њем и та­мо стек­ну огром­но ис­ку­ство с ор­ке­стри­ма и ди­ри­ген­ти­ма. Тај спој на­ше шко­ле и ис­ку­ства на ви­со­ком ни­воу за ме­не је до­бит­на ком­би­на­ци­ја. 

Шта нај­ви­ше во­ли­те да из­во­ди­те? 

По­чео сам у опе­ри, али вре­ме­ном све ви­ше ди­ри­гу­јем сим­фо­ниј­ску му­зи­ку. Ме­ђу мо­јим оми­ље­ним ком­по­зи­то­ри­ма је Чај­ков­ски, пре свих. Во­лим и Бе­то­ве­на, али са­да се тај ре­пер­то­ар кре­ће пре­ма ве­ли­ким де­ли­ма 19. и по­чет­ка 20. ве­ка. 

Ко­ли­ко код нас по­сто­ји пра­вих аку­стич­них са­ла за из­во­ђе­ње? 

Пре­ма­ло их је. Има­те Ко­ла­рац, ко­ји има див­ну са­лу, али то је ме­сто за кон­цер­те ка­мер­не му­зи­ке или со­ли­стич­ка из­во­ђе­ња. Ка­да до­ђе ве­ли­ки сим­фо­ниј­ски ор­ке­стар и ка­да из­во­ди не­ко зах­тев­но де­ло, на при­мер Гу­ста­ва Ма­ле­ра, он­да је то пре­а­ку­стич­но. С дру­ге стра­не, има­те Са­ва цен­тар ко­ји не­ма ни­ка­кву аку­сти­ку и све мо­ра да бу­де озву­че­но. По мом ми­шље­њу, Бе­о­град­ска фил­хар­мо­ни­ја тре­ба­ло би да до­би­је јед­ну но­ву кон­церт­ну са­лу, топ кон­церт­ну са­лу. Бе­о­град је ин­тер­на­ци­о­нал­ни град. Не­дав­но сам имао при­ли­ке да го­сту­јем у но­вој Са­ли Фил­хар­мо­ни­је у Хам­бур­гу. То је им­пре­сив­но. Ди­ску­та­бил­но је да ли је мо­гла да бу­де аку­стич­ни­ја, али кад уђе­те у са­лу ко­ја је ко­шта­ла 800 ми­ли­о­на евра, то је фа­сци­нант­но. Ту се пу­бли­ка пре­пли­ће на че­ти­ри спра­та. Па и са­ла Ни­шког сим­фо­ниј­ског ор­ке­стра је ма­ла, ту не­ма аку­сти­ке. 

Ка­да је реч о зву­ку, у че­му је спе­ци­фич­ност ста­рих ин­стру­ме­на­та, ка­ква је ви­о­ла Ју­ри­ја Ба­шме­та из 18. ве­ка? 

Ка­да је реч о гу­дач­ким ин­стру­мен­ти­ма, још увек су не­пре­ва­зи­ђе­ни они из 18. ве­ка. Стра­ди­ва­ри, Ама­ти и Гвар­не­ри, као пред­став­ни­ци шко­ле из Кре­мо­не. Пре ме­сец да­на сви­рао сам с Ро­ма­ном Си­мо­ви­ћем, ко­ји на­сту­па на Стра­ди­ва­ри­ју од де­сет ми­ли­о­на до­ла­ра. Ни­је ва­жно ко­ли­ко ко­шта, већ је из­у­зет­ност упра­во у ње­ном зву­ку. Та­ква је и Ба­шме­то­ва ви­о­ла. То је ве­ли­ка пред­ност, као да во­зи­те „фе­ра­ри”. Умет­ни­ци не по­се­ду­ју са­ми та­кве ин­стру­мен­те, већ им их бан­ке или оси­гу­ра­ва­ју­ће ку­ће да­ју на слу­же­ње.