Deca Velikog brata

Ako budem lenj i mrzi me da dođem do pametne zgrade u kojoj ću živeti, kliknuću aplikaciju i pametna zgrada će doći po mene. Ako se dogovorimo, možda se nađemo na pola puta. Moguće je da će me metaliziranim glasom inteligentni soliter izgrditi, jer je napravio gužvu u saobraćaju. Ali valjda će Vesić do tada završiti radove u Beogradu, kako se ne bih posvađao sa zgradom.

Imaću i drugi opciju. Sešću u auto i neću dotaći volan. Automobili će biti međusobno umreženi preko jedinstvenog softvera, mada, kao informatički kromanjonac koji jedva ume da napravi skrin šot, ne vidim logičan način da supertehnologija opameti i mene, a kamoli moju krntiju staru 17 godina. Izvesnija je suprotna opcija. Konekcija naših oldtajmera s centralnim mozgom toliko će izludeti veštačku inteligenciju da će Veliki brat morati da potraži pomoć psihoterapeuta. Zoran Milivojević mi se čini kao idealni kandidat da ga smesti na kauč.

Ne vidim otuda razlog za sveopštu paniku zbog dolaska 5G mreže u naše krajeve. Doduše, reč je o superbrzom internetu koji će stvoriti virtuelnu realnost, zasnovanu na nekakvoj klaud tehnologiji i proširenoj stvarnosti, razvoju vozila bez šofera i sigurnosnih sistema kamera za video-nadzor. Kad vas jednom uslikaju, nećete moći da pobegnete Velikom oku, pa makar se sakrili u Kaluđericu. Ali u tom predgrađu izgubio se specijalni „Guglov” automobil. Nijedan od špijunskih satelita nije umeo da prepozna logiku kretanja u egzotičnoj gunguli samoukih divljih graditelja, pa su inženjeri morali da napuste vozilo i raspitaju se kod prvog prolaznika kako da pronađu izlaz, a da potom, prateći njegove instrukcije, ucrtaju putanju u mapu. Zašto je stvorena tolika halabuka oko strašne mreže, ako su meštani Kaluđerice sludeli i „Gugl”?

Iako teoretičari zavere, pojedini intelektualci, pa čak i crkva, oprezno predviđaju scenario sudnjeg dana, u vrtoglavom usponu modernih tehnologija mi smo spokojni. Valjda smo svesni da će vreme učiniti svoje dok mreža stigne ovamo. Naime, put će biti isuviše dug i veštačka inteligencija će zaglupeti. Uostalom, ko se plaši da će sistemom potpunog video-nadzora u svakom trenutku biti praćen i lociran može da pronađe sklonište u Kaluđerici. Mada se ni Borča ne čini lošijim izborom.

Zapravo će sve potrebe savremenog čoveka koji ulazi slep kod očiju u novi svet koji je već tu, pred nama, biti spakovane u smartfon, iako nije sasvim pojašnjeno kako će se, u eventualnoj hologramskoj projekciji, to malo, pametno čudovište pretvoriti u burek sa sirom. Ima tu još nedoumica. Osim zabrinutosti za ukus tradicionalnog doručka ili zloupotrebe video-nadzora, kao nagoveštaj orvelovskog totalitarizma, strahuje se da će repetitori masovno ozračiti stanovništvo i izazvati silne boleštine. Ili, što bi se reklo, živećemo i umirati na vaj-faju. Ako je za utehu, imaćemo direktnu konekciju sa Svevišnjim. Nije nelogično. Ljude ionako zamenjuju roboti. Algoritamski savršena bića će upravljati avionima, operisaće na otvorenom srcu, brinuće o bezbednosti nuklearnih elektrana, praviće i burek, zašto da ne, pa će problem masovne nezaposlenosti zabrinuti mnoge vlade.

Nedavno je američka kompanija „Boston dinamik” objavila reklami spot s deset robota koji repuju. Potom staju u vrstu i vuku ogromni šleper kompanije. Roboti se onda sami ukrcavaju u kamiončinu. Šofer je izgledao zabrinuto za svoju budućnost, iako je imao bicepse Karla Melouna, nekadašnjeg krilnog centra Jute Džez, koji je igrao je u vreme kada se NBA pojavila na našim televizijama, pa smo mislili da je slavni igrač preplanuli Terminator. Isporučivao je robote koji će da repuju i tegle kao volovi prvim kupcima. Neće proći mnogo vremena kada će nabildovanog šofera izbaciti iz kabine i uzeti njegovu radnu knjižicu, ali se čak i takva projekcija budućnosti sada čini zastarelom. Naime, preko 5G mreže, i mehanički reperi su otpevali svoje, pa će eventualno pevati tužne pesme o prolaznosti haj-tek života na otpadu. Ko će voziti šleper? Novi šofer će se zvati softver. I muževi će konačno odahnuti. Baciće usisivače u kontejnere, jer će tepisi imati displej i usisavati sami sebe.

Ko je, međutim, kriv Amerikancima, pa makar i braći robotima, kad je njihova najmoćnija kompanija za informatički hardver „Cisko” ne tako davno odlučila da deo pogona preseli u Kinu. Posle izvesnog vremena, kineski radnici, gle čuda, nosili su naočare, bili su mladi i ličili na štrebere i iznenada su napustili kompaniju. Dok su američki menadžeri i CIA došli k sebi, u komšiluku je stvoren gigant „Huavej”. Izgleda da je ono malo prebogatog sveta iz Silicijumske doline zabagovalo, pa ne čudi zašto je CK KP Kine postao apsolutni lider u razvoju 5G mreže i veštačkih mozgova.

To će reći da, kao i svaka druga, i virtuelna stvarnost ima ideološki čip. Vrhunac kapitalističke korporativne moći, kao konačna zamena radnika za mašine, može se pretvoriti u rehabilitaciju Marksove ideje. To bi značilo: robotu rintanje, a savremenom čoveku socijalno, zdravstveno i redovna plata. Dakle, svakom prema potrebama! Jer, ako je ideja robotizacija života, šta će se dogoditi s ljudima? Oni moraju da glasaju za nekoga, a neće valjda mrtvi gladni da odlaze na birališta, dok političari svakako neće dozvoliti samo jedno – da ih bilo kakva inteligencija, pa makar ona bila i veštačka, smeni s vlasti ili im ukine profesiju. Kineski komunisti su reformisani, ali ne toliko da bi kliknuli program za samouništenje ili to prepustili Velikom, crvenom bratu. Makar bio dizajniran kao petokraka!