Velika lekcija iz humanosti

Od našeg specijalnog izveštača
Kan – Ovogodišnji dobitnik „Zlatne palme”, francuski reditelj Loran Kante nije do sada važio za kanskog miljenika pa su se njegovi filmovi „Ljudski resursi”, „Tajm aut” i „Probojni jug”, uglavnom prikazivali na Venecijanskom festivalu, na kojem je za „Tajm aut” 2001. godine osvojio i venecijanskog „Zlatnog lava”.

Njegovo novo delo „Između zidova”, niskobudžetska ali snažna i dirljiva socijalno-dokumentaristička drama, čija je radnja smeštena u školski razred u jednom imigrantskom pariskom predgrađu, bio je programiran kao poslednji – 22. takmičarski film završnog festivalskog dana, kada je veliki broj festivalske „populacije” već napustio Kan , i tako propustio najveću senzaciju – trijumfalnu pobedu „kanskog autsajdera”. Uz to, ovo je prva pobeda francuskog filma u poslednjih 20 godina. Prethodna se dogodila još 1987. sa filmom „Đavo u telu” Morisa Piajla.

Sa Loranom Kanteom razgovor za „Politiku” je vođen, zahvaljujući Rišaru Lormonu, pre dodela nagrada, kada se još ništa nije moglo ni naslutiti, pa nas je autor ostavio u uverenju da je zadovoljan izuzetnim prijemom publike i samom činjenicom da mu je film uvršten u takmičarski program Kanskog festivala.

Po tematici „Između zidova” me je podsetio na filmove „Profesoru s ljubavlju” sa Sidnijem Poatjeom, čak pomalo i na „Društvo mrtvih pesnika” sa Robinom Vilijamsom, ali me njegova autentičnost uverila da Vaša namera nije bila da se priključite ovakvoj žanrovskoj vrsti?

U pravu ste, jer svi moji filmovi pre svega reflektuju mikrokosmos u kojem su uočljive nejednakost među ljudima i problemi socijalne integracije, samo što je u „Između zidova” taj mikrokosmos smešten u srednju školu, tačnije u jednu učionicu. Ideja da snimim film o ponašanju i vrednosnom sistemu srednjoškolaca iz pariskih predgrađa, proganjala me je dugo pre nego što sam snimio „Probojni jug”. Susret sa piscem Fransoa Bogodoom i sa njegovom istoimenom knjigom bio je sudbinski i stvari su se ubrzale.

Pisac Fransoa Bogodo je i sam bio učitelj, posle je pisao i o Vašim filmovima za slavni „Kaje di sinema”, a onda ste Vi od njega načinili i glumca i to izvrsnog?

Fransoa i ja smo se upoznali pre nego što je objavio knjigu i tačno je da je o mojim filmovima pisao veoma pozitivne kritike. Kada mu je izašla knjiga, a imajući u vidu moja interesovanja, pozvao me je i počeli smo rad na projektu. Kada je scenario bio gotov, bilo mi je i više nego logično da ulogu profesora-humaniste ponudim njemu jer sam smatrao da on, koji je lično prošao sva ta lepa i ružna profesorska iskustva, može najuverljivije i najdokumentarističkije da je odigra. Kao što vidite, bio sam u pravu.

Pisac Bogodo nije i jedini naturščik u filmu, tu su i dvadeset petoro dece, ostali profesori, supervizori, školski nadzornik i direktor... Nije li ipak bilo previše riskantno?

Naravno da jeste, ali smo imali duge pripreme i obuku „glumaca”. Nikog nismo opterećivali scenarijem i dijaloškim linijama, samo smo davali smernice šta želimo da postignemo u određenim konfliktnim i drugim situacijama, u kojima se uobičajeno nalaze oni koji su po više sati dnevno „zatvoreni” među školske zidove, a da nisu mogli da biraju sa kim bi želeli da budu „zatvoreni”. Jer, tih dvadeset petoro međusobno toliko različite dece, nisu izabrali jedni druge, a od njih se očekuje jednakost u ponašanju, učenju, poštovanju školskih pravila. Kako bi se postigla autentičnost školskih situacija, međusobnih đačkih odnosa i odnosa na relaciji profesori–učenici, smatrao sam da je neophodno da imam „originale”, a ne decu glumce, pa čak ne i veliki broj glumaca za uloge profesora.

Vaša škola predstavlja državu u malom?

Pa, može se tako reći. Postoje profesori koji sebe smatraju ugroženom manjinom u odnosu na učenike, a tu su i učenici koji će reagovati tako da pokažu nadmoć nad profesorima. Kako će dete koje u sopstvenoj kući nikada nije govorilo na francuskom na časovima govoriti tečno i tačno i tako izbeći podsmeh i prezir? Kako će ljudi koji ništa nemaju zajedničko sesti i raditi zajedno za istu stvar? To su pitanja koja ne tište samo školu, već i čitavo društvo, pa i svet današnjice. Mnogo je nepravdi i ne govorimo svi istim jezikom.

Vaš film je i velika lekcija iz humanosti. Ukazujete na međurasne i socijalne tenzije, govorite otvoreno o porodičnim i društvenim problemima francuske imigrantske populacije i o odnosu društva prema njima, ali nikoga ne osuđujete?

Ovaj film ne pokušava da odbrani ili osudi bilo koju stranu. Sve strane imaju svoje slabosti, svoje sjajne i milosne trenutke, i trenutke svojih slabosti i sićušnosti. Svako od njih može da predstavlja i vidovitost i slepoću, i razumnost i nepravdu. Imam čak utisak da smo uspeli da predstavimo i nešto paradoksalno pozitivno, a to je da bez obzira koliko je škola haotični mikrokosmos sa obeshrabrujućim trenucima, ona ipak proizvodi ogromnu sreću. Iz tog velikog haosa mnogo inteligencije može biti rođeno.