Велика лекција из хуманости

Од нашег специјалног извештача
Кан – Овогодишњи добитник „Златне палме”, француски редитељ Лоран Канте није до сада важио за канског миљеника па су се његови филмови „Људски ресурси”, „Тајм аут” и „Пробојни југ”, углавном приказивали на Венецијанском фестивалу, на којем је за „Тајм аут” 2001. године освојио и венецијанског „Златног лава”.

Његово ново дело „Између зидова”, нискобуџетска али снажна и дирљива социјално-документаристичка драма, чија је радња смештена у школски разред у једном имигрантском париском предграђу, био је програмиран као последњи – 22. такмичарски филм завршног фестивалског дана, када је велики број фестивалске „популације” већ напустио Кан , и тако пропустио највећу сензацију – тријумфалну победу „канског аутсајдера”. Уз то, ово је прва победа француског филма у последњих 20 година. Претходна се догодила још 1987. са филмом „Ђаво у телу” Мориса Пиајла.

Са Лораном Кантеом разговор за „Политику” је вођен, захваљујући Ришару Лормону, пре додела награда, када се још ништа није могло ни наслутити, па нас је аутор оставио у уверењу да је задовољан изузетним пријемом публике и самом чињеницом да му је филм уврштен у такмичарски програм Канског фестивала.

По тематици „Између зидова” ме је подсетио на филмове „Професору с љубављу” са Сиднијем Поатјеом, чак помало и на „Друштво мртвих песника” са Робином Вилијамсом, али ме његова аутентичност уверила да Ваша намера није била да се прикључите оваквој жанровској врсти?

У праву сте, јер сви моји филмови пре свега рефлектују микрокосмос у којем су уочљиве неједнакост међу људима и проблеми социјалне интеграције, само што је у „Између зидова” тај микрокосмос смештен у средњу школу, тачније у једну учионицу. Идеја да снимим филм о понашању и вредносном систему средњошколаца из париских предграђа, прогањала ме је дуго пре него што сам снимио „Пробојни југ”. Сусрет са писцем Франсоа Богодоом и са његовом истоименом књигом био је судбински и ствари су се убрзале.

Писац Франсоа Богодо је и сам био учитељ, после је писао и о Вашим филмовима за славни „Каје ди синема”, а онда сте Ви од њега начинили и глумца и то изврсног?

Франсоа и ја смо се упознали пре него што је објавио књигу и тачно је да је о мојим филмовима писао веома позитивне критике. Када му је изашла књига, а имајући у виду моја интересовања, позвао ме је и почели смо рад на пројекту. Када је сценарио био готов, било ми је и више него логично да улогу професора-хуманисте понудим њему јер сам сматрао да он, који је лично прошао сва та лепа и ружна професорска искуства, може најуверљивије и најдокументаристичкије да је одигра. Као што видите, био сам у праву.

Писац Богодо није и једини натуршчик у филму, ту су и двадесет петоро деце, остали професори, супервизори, школски надзорник и директор... Није ли ипак било превише рискантно?

Наравно да јесте, али смо имали дуге припреме и обуку „глумаца”. Никог нисмо оптерећивали сценаријем и дијалошким линијама, само смо давали смернице шта желимо да постигнемо у одређеним конфликтним и другим ситуацијама, у којима се уобичајено налазе они који су по више сати дневно „затворени” међу школске зидове, а да нису могли да бирају са ким би желели да буду „затворени”. Јер, тих двадесет петоро међусобно толико различите деце, нису изабрали једни друге, а од њих се очекује једнакост у понашању, учењу, поштовању школских правила. Како би се постигла аутентичност школских ситуација, међусобних ђачких односа и односа на релацији професори–ученици, сматрао сам да је неопходно да имам „оригинале”, а не децу глумце, па чак не и велики број глумаца за улоге професора.

Ваша школа представља државу у малом?

Па, може се тако рећи. Постоје професори који себе сматрају угроженом мањином у односу на ученике, а ту су и ученици који ће реаговати тако да покажу надмоћ над професорима. Како ће дете које у сопственој кући никада није говорило на француском на часовима говорити течно и тачно и тако избећи подсмех и презир? Како ће људи који ништа немају заједничко сести и радити заједно за исту ствар? То су питања која не тиште само школу, већ и читаво друштво, па и свет данашњице. Много је неправди и не говоримо сви истим језиком.

Ваш филм је и велика лекција из хуманости. Указујете на међурасне и социјалне тензије, говорите отворено о породичним и друштвеним проблемима француске имигрантске популације и о односу друштва према њима, али никога не осуђујете?

Овај филм не покушава да одбрани или осуди било коју страну. Све стране имају своје слабости, своје сјајне и милосне тренутке, и тренутке својих слабости и сићушности. Свако од њих може да представља и видовитост и слепоћу, и разумност и неправду. Имам чак утисак да смо успели да представимо и нешто парадоксално позитивно, а то је да без обзира колико је школа хаотични микрокосмос са обесхрабрујућим тренуцима, она ипак производи огромну срећу. Из тог великог хаоса много интелигенције може бити рођено.