Cena previsoka za izlazak na peron

„Pratio sam majku na autobus za Kraljevo, ali kada smo stigli na BAS kao da me je polio hladan tuš. Da bih joj na perone uneo kofer, morao sam za žeton da dam 190 dinara. Poslednji put kada sam je pratio pre tri meseca, koštao je 180 dinara. U redu, poskupeo je samo 10 dinara, ali i dosadašnja cena je bila previsoka. Pa šta dobijamo za te pare?!”, požalio se našoj redakciji student Miloš Petrović.

On je samo jedan od mnogih koga je „ohladila” vest o poskupljenju i do sada vrlo skupe peronske karte (žetona) na „Beogradskoj autobuskoj stanici”.

Nadležni na ovoj stanici ni posle ovog poskupljenja peronske karte nisu dali objašnjenja koje moranje ih je nateralo da za 10 dinara podignu cenu ovog nerazumljivog nameta.

Na samoj stanici, forumima i društvenim mrežama, putnici skloni šali raspravljaju o tome šta je čelnike BAS-a nagnalo na podizanje cene karte za koju se osim ulaska na peron ne dobija ni jedna druga usluga niti dodatni komfor.

„Ma sigurno im je zafalilo para za izgradnju novog BAS-a”, našalio se jedan od putnika.

„Pa i izgradnja novih dolaznih perona je sigurno koštala, potrošili su se ljudi”, još jedan je od komentara.

„Ljudi, šta se snebivate, BAS je monopolista u Beogradu. Ako hoće, može da nas opauči i sa 500 dinara za peronsku i nikom ništa”, pokušao je pre nekoliko dana na stanici BAS-a jedan od putnika da smiri svoju uzrujanu pratnju do perona.

Jed putnika i njihovih pratilaca posle poskupljenja peronske i te kako je na mestu. Šta to oni koji uđu na perone BAS-a dobijaju osim stajanja pod nadstrešnicom? Sigurno ne kafu, vodu, sok, rashlađivanje… Ne dobijaju ni besplatan ulazak u toalet ili prevoz prtljaga jer se i to dodatno plaća. Ako nužda pritera na BAS-u, to košta 50 dinara. Sreća pa se cenovnik ne razlikuje u zavisnosti od vrste nužde.

Kada je reč o prtljagu, tu već sve zavisi od prevoznika. Neki od njih ne naplaćuju prevoz kofera u gepeku, dok drugi po torbi uzimaju 20, 30, 50… dinara.

Šta je onda razlog za astronomsku cenu peronske, kao i u većini slučajeva prethodnih godina ni ovog puta nadležni u ovom preduzeću nisu odgovorili. Ali, u nekoliko retkih prilika prethodnih godina pokušali su da opravdaju peronsku, iako ne baš uverljivo. Tada su isticali da cena podrazumeva žeton za ulazak na perone i rezervaciju mesta, da je reč o stanici prve kategorije, da na njoj postoji pošta, banka, obezbeđenje, kiosci i ugostiteljski objekti. U prevodu – objekti u kojima se usluge takođe naplaćuju i to često vrlo papreno.

Vodu ne pije ni ranije pravdanje BAS-ovaca da naplaćivanjem peronske oni brinu i o sigurnosti putnika, kako na perone ne bi ulazili oni koji ne moraju. Obezbeđenja ima, ali na perone BAS-a može da uđe bilo ko, pa i neko sa oružjem, što potvrđuju putnici.

Brojni putnici se bune i zbog toga što se svima njima ne naplaćuje jednako za ulazak na BAS-ove perone, već kako kažu cena zavisi od toga koje im je odredište pa se tako nekome naplati 110, a nekome 170 dinara. Ali, kako su ranije isticali u BAS-u, postoji razlika jer se peronska karta odnosno žeton naplaćuju onima koji na perone ulaze bez kupljene karte. Za one koji putuju ovaj namet se zove stanična usluga. Upravo njena cena varira u zavisnosti od odredišta i ona se naplaćuje kada se kupuje karta na šalteru. Bez obzira na to o kom odredištu je reč, za većinu destinacija ovaj namet je veći od 100 dinara, a često iznosi gotovo isto kao i peronska.

Najgore, čini se, na BAS-u upravo prolaze oni koji prate putnika ili nešto šalju autobusom. Upravo za sve njih, koji se na stanici zadržavaju najviše 10-15 minuta, a često i znatno kraće, ceh je sada 190 dinara. Da bar hodaju po granitu ili mermeru pa i da se nekako opravda kvalitet i cena usluge, ali i na BAS-u kao i na većini drugih stanica korisnici koračaju betonom. A i kada uđu u peronski deo većina njih nema gde da sedne jer je nedovoljno klupa.

Svako ko je barem nekoliko puta koristio BAS zna da na njegovom staničnom platou ima 40 perona. Na njima se autobusi u najprometnijem delu dana smenjuju na 10–15 minuta, a prosečna popunjenost svakog ovog vozila je 25–30 putnika, a mnoge od njih do samih perona, zbog nošenja torbi, prati jedna osoba u proseku. Kada se sve ovo sabere i pomnoži, jasno je koliko se svakog sata slije novca u kasu BAS-a samo od naplaćene peronske, odnosno stanične usluge. 

Plaćanje i u drugim gradovima

BAS-ova peronska karta i stanična usluga trn je u oku putnicima jer je reč o najprometnijoj autobuskoj u zemlji. Ali, nisu putnici u Beogradu i njihovi pratioci osetili najveći udar po džepu. U tome su ih svojevremeno prešišale Nišlije kada su pre nekoliko godina ovaj ceh počele da naplaćuju 300 dinara. Upravo ova, najveća cena bila je za one koji ulaze na perone bez autobuske karte, dok je za putnike cena stanične usluge varirala u zavisnosti od odredišta i prevoznika. Ali nedavno je na adresu „Nišekspresa”, upravljača niške stanice, od Komisije za zaštitu konkurencije Srbije stigla kazna od 40,7 miliona dinara zbog, kako je navedeno, zloupotrebe dominantnog položaja na tržištu i zbog toga što je nezakonito i više naplaćivao izlazak putnika na perone.

Peronska za one koji ne putuju, odnosno stanična usluga za putnike, naplaćuje se i u drugim gradovima – Novom Sadu, Zaječaru, Šapcu, Zrenjaninu… Otkako je većina stanica u Srbiji privatna, nepisano je pravilo da vlasnik stanice, ako je istovremeno i auto-prevoznik, staničnu uslugu ne naplaćuje za putnike koji imaju karte za njegove polaske. Ali, ako putnik kupi kartu nekog drugog prevoznika, stanična usluga se naplaćuje. U nekim gradovima ova karta je pedesetak dinara, ali u većini njih peronska karta je sto i više dinara, a stanična usluga za putnike opet varira u zavisnosti od destinacije. Svojevrstan paradoks već duže postoji na zrenjaninskoj autobuskoj stanici. Ova stanica regularno naplaćuje peronsku i staničnu uslugu (ukoliko putnici ne koriste autobuse lokalnog prevoznika), ali na njoj već dugo stanična zgrada ne radi. Zato se mnogi Zrenjaninci s razlogom pitaju s kojim pravom im se naplaćuju stanična i peronska usluga. D. A. – T. T. 

I prigradski polasci od 2017. na BAS-u

Kada je zbog potreba „Beograda na vodi” 2017. uklonjena „Lastina” stanica iz Savskog amfiteatra, svi polasci ovog prevoznika preseljeni su na obližnji BAS. Među njima i prigradske linije koje su u sistemu „busplusa”. Problem je nastao kada su putnici, koji nemaju personalizovane „busplus” kartice, shvatili da na BAS-u i oni moraju da plate peronsku za ulazak na perone. Da bi što manje trpeli putnici koji nemaju veliki izbor linija do prigradskih naselja, ubrzo je uvedena mesečna peronska karta, znatno povoljnija od pojedinačne, kao i mogućnost kupovine karte na šalteru uz plaćanje stanične usluge čija cena varira u zavisnosti od zone.

Kako izbeći plaćanje žetona

Putnici koji ne žele da plate peronsku, odnosno staničnu uslugu, legalno to mogu da izbegnu – čekanjem autobusa na stanicama širom grada, u zavisnosti od toga ka kojem kraju Srbije i regiona idu. Oni koji putuju ka istoku, jugoistoku, jugu zemlje i ka centralnoj Srbiji mogu da sačekaju autobus kod Mostarske petlje ili na Autokomandi.

Putnici kojima je odredište zapad i severozapad Srbije (Šabac, Sremska Mitrovica, Loznica, Krupanj, Šid) i Republika Srpska mogu da čekaju kod „Sava centra” (čim se siđe sa „Gazele”), ali i kod Studentskog grada.

Za Zlatibor, Priboj, Prijepolje, Valjevo, autobuse koji idu preko Ibarske magistrale i za Crnu Goru rešenje je Žarkovo. Ka Novom Sadu, delu Srema i severu Srbije autobusi se čekaju u Zemunu (uglavnom kod Pošte).

Banaćanima je jedna od redovnih stanica u Beogradu stajalište „Blok Branko Momirov” na Paliluli.

Jedina manjkavost ovakve odluke jeste što putnicima koji žele da izbegnu BAS može da se desi da ostanu bez mesta za sedenje.

Dolazni peroni i dalje stvaraju konfuziju

Decenijama znani dolazni peroni BAS-a na uglu Karađorđeve i Hadži-Nikole Živkovića, koji su prestali da primaju autobuse krajem juna, uveliko su sravnjeni sa zemljom. Nova, privremena dolazna BAS-ova stanica, otvorena je iza glavne stanične zgrade nedaleko od poslednjeg koloseka i perona doskorašnje Glavne železničke stanice. Putnici koji stižu u glavni grad, kao i oni koji ih dočekuju, i dalje jedva pronalaze put do ovih perona, ali i izlaz sa njih. Oznake koje upućuju na nove dolazne perone vidljivo su okačene na više mesta. Ali put do perona zaklanjaju gradilišne ograde na nekadašnjoj Železničkoj i građevinske mašine.

I oni koji bez većih muka nalaze dolazne perone imaju zamerke. Jedna od glavnih jeste što na njima nema ni jedne jedine klupe.