Odlazak Gordana Mihića

Ubojiti dramski pisac, najnagrađivaniji srpski scenarista, nekada novinar, ponekad reditelj, odmereni, gospodstveni Gordan Mihić preminuo je u nedelju rano ujutru posle iznenadne bolesti. Vest o smrti prenela je njegova ćerka, glumica Ivana Mihić, koja je na „Tviteru” objavila da je njen otac sahranjen u najužem krugu porodice na groblju manastira Rajinovac, uz blagoslov patrijarha Irineja. Bio je redovni profesor na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu, gde je predavao filmski scenario. Mihići su iz sela Poplat kod Stoca, u Hercegovini.

Gordan Mihić rođen je u Mostaru, ali se nije sećao svog zavičaja jer je samo dve godine posle njegovog rođenja počeo rat. U pokoljima Srba ustaše su ubile njegovog oca, dedu i još 24 Mihića, a majka, brat i Gordan su pukim čudom izbegli smrt. Nekako su, kao izbeglice, stigli do Beograd, gde su ostali do bombardovanja 1944. godine, kada je njegova majka dobila premeštaj u Sokobanju. Tu je proveo detinjstvo.

– Čitam „Politiku” od kada znam za sebe. Nasledio sam tu naviku od svoga dede, pokojnog Dušana Hadžića, iz Mostara, koji je počeo da čita „Politiku” od kada je počela da izlazi. Sećam se male anegdote. Posle Drugog svetskog rata bili smo izbeglice u Sokobanji iz Bosne i Hercegovine. I tamo su stizala svega tri primerka „Politike” kada je nastupila kriza u odnosima s Rusijom, a onda i sa Zapadom. Onda je moj deda, budući da je poznavao prodavca koji je bio Hercegovac, uspevao da dobije jedan primerak „Politike” da je pročita za deset minuta. On je stojeći čita, a ja stojim pored njega i čitamo u paru. Do danas sam ostao privržen „Politici” – priča je koju nam je kazivao Mihić.

Sokobanja je imala duge, ledene zime, kada se smrkavalo u tri po podne, a razdanjivalo tek oko osam. Tada su na scenu stupale knjige, koje je Gordan Mihić zajedno sa svojim bratom pozajmljivao, čitajući ih uz petrolejku do duboko u noć. Uz brata je Gordan Mihić pročitao skoro sva velika dela klasične i savremene literature. Opčinjavali su ga Čehov, Gogolj, Dostojevski, Tolstoj, Tomas Man, Šekspir, Andrić, Crnjanski, Volfgang Borhert, Stajnbek... Ali onako, duboko, do dna duše, na prelazu iz dečaštva u mladost, posebno ga je doticala knjiga Tomasa Vulfa „Pogledaj dom svoj, anđele”.

Preko konkursa „Borbe” pri kraju završnog razreda Druge muške gimnazije Mihić je ušao u novinarstvo. Pre toga pisao je komedije za Radio Beograd i humoreske za „Jež”. A film i televizija su došli nekoliko godina kasnije. Do 30. godine života već je imao 10 igranih filmova i tri televizijske serije.

U vreme studiranja Gordan Mihić najviše je voleo francuski crni talas, dela velike četvorke: Karnea, Kluzoa, Kajata i Klera, uz njih Melvila, italijanski neorealizam: De Siku, Cavatinija, Viskontija, Roselinija, Antonionija... Velike Japance: Kurosavu, Mizogučija... Od Rusa: Bondarčuka, Čuhraja, Kalatozova... Od Poljaka: Kavaleroviča, Vajdu... Onda se pojavio sjajni češki, pa francuski novi talas, od koga je najviše voleo Trifoa i Godarov film: „Do poslednjeg daha”.

Tokom duge i plodne karijere Gordan Mihić napisao je brojne knjige po kojima će ga pamtiti generacije: „Pas koji je voleo vozove”, „Srećna nova ’49”, „Siroti mali hrčki”, „Crna mačka, beli mačor”, „Kupi mi Eliota”, „Nemanjići, rađanje kraljevine”, „Vojna akademija”… Pisao je scenarija i za filmove: „Ranjena zemlja”, „Ona voli Zvezdu”, „Tuđa Amerika”, „Varljivo leto”, „Kamiondžije”, „Dom za vešanje”, „Balkan ekspres”, „Sivi dom”, „Tango argentino”...

Sarađivao je s mnogim umetnicima. Bili su to oni, znao je da kaže Mihić, najbolji umetnici tog posla. I filmski i pozorišni: Bauer, Pavlović, Kusturica, Šijan, Kresoja, Paskaljević, Unkovski, Đorđević, Šotra...

– Imam iza sebe oko 50 igranih filmova. Ali, samo dva-tri puta sam poželeo i da režiram. Uslovi snimanja diktiraju većini režisera da troše ogromnu energiju na savlađivanje prepreka koje nemaju nikakve veze s kreativnošću. Reditelji profesionalci se nekako bore s tim, nemaju kud, a jedan film im uzme dve-tri godine života. Skupa je to cena. Sklonio sam se na vreme – govorio je Mihić.

Osvojio je Gordan Mihić i brojne nagrade za filmska ostvarenja: prva nagrada za scenario filma „Osvajanje slobode”, Festival filmskog scenarija, Vrnjačka Banja, 1979, prva nagrada za scenario filma „Balkan ekspres”, Festival filmskog scenarija, Vrnjačka Banja, 1983.

„Zlatna arena” za scenario filma „Srećna nova ’49”, Pula, 1986. Prva nagrada za scenario filma „Crna mačka beli mačor”, 23. festival, Festival filmskog scenarija, Vrnjačka Banja 1999. „Kristalna prizma” za sveukupan doprinos domaćem filmu...

Mihić je bio otac glumice Ivane Mihić i suprug dramske umetnice Vere Čukić.