Одлазак Гордана Михића

Убојити драмски писац, најнаграђиванији српски сценариста, некада новинар, понекад редитељ, одмерени, господствени Гордан Михић преминуо је у недељу рано ујутру после изненадне болести. Вест о смрти пренела је његова ћерка, глумица Ивана Михић, која је на „Твитеру” објавила да је њен отац сахрањен у најужем кругу породице на гробљу манастира Рајиновац, уз благослов патријарха Иринеја. Био је редовни професор на Факултету драмских уметности у Београду, где је предавао филмски сценарио. Михићи су из села Поплат код Стоца, у Херцеговини.

Гордан Михић рођен је у Мостару, али се није сећао свог завичаја јер је само две године после његовог рођења почео рат. У покољима Срба усташе су убиле његовог оца, деду и још 24 Михића, а мајка, брат и Гордан су пуким чудом избегли смрт. Некако су, као избеглице, стигли до Београд, где су остали до бомбардовања 1944. године, када је његова мајка добила премештај у Сокобању. Ту је провео детињство.

– Читам „Политику” од када знам за себе. Наследио сам ту навику од свога деде, покојног Душана Хаџића, из Мостара, који је почео да чита „Политику” од када је почела да излази. Сећам се мале анегдоте. После Другог светског рата били смо избеглице у Сокобањи из Босне и Херцеговине. И тамо су стизала свега три примерка „Политике” када је наступила криза у односима с Русијом, а онда и са Западом. Онда је мој деда, будући да је познавао продавца који је био Херцеговац, успевао да добије један примерак „Политике” да је прочита за десет минута. Он је стојећи чита, а ја стојим поред њега и читамо у пару. До данас сам остао привржен „Политици” – прича је коју нам је казивао Михић.

Сокобања је имала дуге, ледене зиме, када се смркавало у три по подне, а раздањивало тек око осам. Тада су на сцену ступале књиге, које је Гордан Михић заједно са својим братом позајмљивао, читајући их уз петролејку до дубоко у ноћ. Уз брата је Гордан Михић прочитао скоро сва велика дела класичне и савремене литературе. Опчињавали су га Чехов, Гогољ, Достојевски, Толстој, Томас Ман, Шекспир, Андрић, Црњански, Волфганг Борхерт, Стајнбек... Али онако, дубоко, до дна душе, на прелазу из дечаштва у младост, посебно га је дотицала књига Томаса Вулфа „Погледај дом свој, анђеле”.

Преко конкурса „Борбе” при крају завршног разреда Друге мушке гимназије Михић је ушао у новинарство. Пре тога писао је комедије за Радио Београд и хумореске за „Јеж”. А филм и телевизија су дошли неколико година касније. До 30. године живота већ је имао 10 играних филмова и три телевизијске серије.

У време студирања Гордан Михић највише је волео француски црни талас, дела велике четворке: Карнеа, Клузоа, Кајата и Клера, уз њих Мелвила, италијански неореализам: Де Сику, Цаватинија, Висконтија, Роселинија, Антонионија... Велике Јапанце: Куросаву, Мизогучија... Од Руса: Бондарчука, Чухраја, Калатозова... Од Пољака: Кавалеровича, Вајду... Онда се појавио сјајни чешки, па француски нови талас, од кога је највише волео Трифоа и Годаров филм: „До последњег даха”.

Током дуге и плодне каријере Гордан Михић написао је бројне књиге по којима ће га памтити генерације: „Пас који је волео возове”, „Срећна нова ’49”, „Сироти мали хрчки”, „Црна мачка, бели мачор”, „Купи ми Елиота”, „Немањићи, рађање краљевине”, „Војна академија”… Писао је сценарија и за филмове: „Рањена земља”, „Она воли Звезду”, „Туђа Америка”, „Варљиво лето”, „Камионџије”, „Дом за вешање”, „Балкан експрес”, „Сиви дом”, „Танго аргентино”...

Сарађивао је с многим уметницима. Били су то они, знао је да каже Михић, најбољи уметници тог посла. И филмски и позоришни: Бауер, Павловић, Кустурица, Шијан, Кресоја, Паскаљевић, Унковски, Ђорђевић, Шотра...

– Имам иза себе око 50 играних филмова. Али, само два-три пута сам пожелео и да режирам. Услови снимања диктирају већини режисера да троше огромну енергију на савлађивање препрека које немају никакве везе с креативношћу. Редитељи професионалци се некако боре с тим, немају куд, а један филм им узме две-три године живота. Скупа је то цена. Склонио сам се на време – говорио је Михић.

Освојио је Гордан Михић и бројне награде за филмска остварења: прва награда за сценарио филма „Освајање слободе”, Фестивал филмског сценарија, Врњачка Бања, 1979, прва награда за сценарио филма „Балкан експрес”, Фестивал филмског сценарија, Врњачка Бања, 1983.

„Златна арена” за сценарио филма „Срећна нова ’49”, Пула, 1986. Прва награда за сценарио филма „Црна мачка бели мачор”, 23. фестивал, Фестивал филмског сценарија, Врњачка Бања 1999. „Кристална призма” за свеукупан допринос домаћем филму...

Михић је био отац глумице Иване Михић и супруг драмске уметнице Вере Чукић.