U zamci kosmetskih zabluda

Ako epohe oličavaju postupci i (ne)dela savremenika, ova će biti upamćena po dominaciji bezakonja, nasilja i laži, nepoštovanju državnog suvereniteta i ljudskih prava i moralnom sunovratu Zapada u novi srednji vek. Odavno nema inkvizicije, ali metodologija argumentum baculinum (argument batine), upakovana retoričkim humanizmom, milosrdna koliko i surova, preživela je vekove i presudila u korist nepravde u sukobu istorijskih i etničkih pretenzija Srba i Albanaca.

Kosmet je, u slovu i duhu važećeg međunarodnog prava – Srbija i jedino prirodno polazište razgovora o svemu, ne i o teritorijalnom integritetu, dopadalo se to nekom ili ne. Albancima nije do pregovora, još manje do „razgraničenja”, za njih je pitanje teritorije fait accompli (svršena stvar) i jedino je priznanje tema njihovog interesovanja. U politici nije uvek sve kako izgleda i naivno je verovati da su osmesi i proračunata srdačnost svetskih političara ili milozvučne srpske reči predsednika Makrona sa rukom na srcu nedavno izgovorene nešto više od ljubaznog gesta koji ne obavezuje niti opovrgava činjenicu da su oni deo političkog koncepta bez emocija kojem je usred Beograda „Kosovo evropska država”.

Srbi ne jedu buniku i razlikuju pravdu od nepravde i podlost od čestitosti, a podlo je poturati i veličati kapitulaciju kao poželjno „trajno rešenje” u ime budućnosti, zgodno pokriće za sve i svašta. Nije pošteno današnje političke ambicije i mesijanske vizije pravdati interesom onih koji će u svom vremenu umeti uspešnije da mobilišu nacionalnu energiju i nađu bolja rešenja zaštite državnih i sopstvenih interesa. Probleme budućnosti i sudbine Kosmeta rešavaće generacije kojima ona pripada po meri svojih kriterijuma i potreba u okolnostima koje iz sadašnje perspektive nije moguće sagledati, ali je vrlo moguće lošim odlukama otežati budući posao ili ga učiniti nemogućim. Svet se svakim danom menja, evoluira i postaje bolji sam po sebi, ali i silom bioloških zakona, odlaskom aktera secesije, njihove političke obesti, pogrešnih odluka, uticaja i sledbenika.

Uprkos pritisku i ucenama, niko se dobrovoljno ne odriče državne teritorije i brani je svim raspoloživim sredstvima bez upotrebe sile, ali je ne isključuje jer zato postoje države. Britanija je na Folklande poslala armadu da gine 8.000 kilometara od Londona zarad zaštite državnog suvereniteta, a od Srba se zahteva trulim „kompromisom” u ime lažnih obećanja pristanak na gubitak 15 odsto matične države. Još je Adorno primetio: „Isti uzroci daju iste posledice” – činiti (uvek) isto i očekivati da se dogodi nešto drugo simptom je političkog slepila i diletantizma. Srbija se već sedam godina vrti u istom krugu i zamajava Briselskim sporazumom od kojeg nema vajde. Pre sto godina, u sličnom međunacionalnom konfliktu Finaca, većinskog naroda, i švedske manjine nađeno je izbalansirano rešenje u okviru nacionalnog prava, koje i danas funkcioniše. Jedni i drugi pod pritiskom Lige naroda „Alandskim kompromisom” i odlukom jasno stavljenom do znanja obema stranama – da nema secesije – odrekli su se ekstremnih zahteva i prihvatanjem međusobnih ustupaka ostali svoji na svome, omeđeni jedinstvenim državnim suverenitetom.

Alandski model prilagođen aktuelnim okolnostima kao državna platforma poštena je ponuda u prevazilaženju postojećeg stanja umesto ponižavajuće farse u režiji eurokrata. U slučaju odbijanja ponude Narodna skupština izglasala bi zakon o pregovaračkom moratorijumu na statusne razgovore, što bi spustilo ucenjivački potencijal Prištine i njenih mentora, jer priznanja neće biti šta god da preduzmu, niti će biti koristi od hazarderske politike. Proces otrežnjenja otvoriće prostor i osloboditi energiju za intenziviranje razgovora o svakodnevnim egzistencijalnim i komunalnim temama radi unapređenja kvaliteta života srpskih građana, lične i imovinske bezbednosti, povraćaju uzurpirane i obeštećenju uništene imovine, povratku izbeglih, ispitivanju zločina, zaštiti kulturne baštine, manastira i drugih verskih objekata i svake moguće saradnje u njihovu korist.

Kojim god putem da krene srpska politika, mondijalistički prosvetitelji usta punih budućnosti „vredne svake žrtve”, nikad svoje, podrazumeva se, neće sedeti skrštenih ruku i svaku simboličnu nacionalnu vrednost izjednačiće sa njenom najcrnjom suprotnošću i činiće sve da Kosmet svedu na bezličan geografski pojam i obezvrede mitsku vezanost Srba sa tim prostorom. Tobože, mitovi su manifestacija tradicionalizma primitivnih društava u nesaglasju sa duhom vremena i poimanja stvarnosti zarobljene zabludama kosmetske prošlosti. Srbi imaju svoju veru, jezik, kulturu, tradiciju, prošlost i ponos, a ponositi se svim tim i ne biti dostojan toga čin je najvećeg nacionalnog poniženja vredan istorijskog samoprezrenja.

Minhen, Srpski forum Nemačke