Američki košmar genijalnog Sarajlije

PISAC I IDENTITET
(Od našeg dopisnika)
Vašington, maja – Svaka nova knjiga Aleksandra Hemona, Sarajlije iz Čikaga, dočekuje se sa izuzetnom pažnjom u američkoj književnoj javnosti. A novi roman „Projekat Lazarus”, izašao krajem aprila (Lazarus project), pobrao je najlaskavije epitete u svim značajnim književnim dodacima velikih listova i književnim mesečnicima, pre nego što se u tvrdim koricama čestito rasporedio u prepunim knjižarskim izlozima ovog proleća. To je treće delo koje je Hemon napisao na engleskom jeziku, iako ga je, kako se ovde ističe, dobro naučio tek pošto se zbog sticaja ratnih okolnosti odlučio da postane emigrant 1992.

Desilo se da se u Americi našao u okviru jedne organizovane novinarske ture, kada je Sarajevo palo pod opsadu, pa je odlučio da ostane u Čikagu.

Vicevi iz stare domovine

No, bez obzira na to što je engleski učio tako što je čitajući Nabokova podvlačio svaku nepoznatu reč, Hemonov stil je, kako ocenjuje američka kritika, gotovo novinarski jasan i osoben, on je pisac ogromnog talenta, prirodni pripovedač... strukturu humora, gramatiku komedije i ritam kakve šaljive anegdote, Hemon, na sebi svojstven način, koristi za opis razotkrivenog očaja. „Projekat Lazarus” je, u stvari, izuzetno zabavna hronika o beznađu, gubitku i surovosti. Njegovoj rečenici pripisuje se „zadivljujuća lepota”, čak ga porede sa Džozefom Konradom (1857–1924), poljskim piscem koji je naučio da tečno govori engleski tek u kasnim dvadesetim godinama, ali je svejedno jedan od najvećih proznih stilista na engleskom jeziku.

Kao Hemon, i Brik, glavni junak nove knjige, došao je iz Sarajeva, ostao u Čikagu, tu se oženio uspešnom Amerikankom, neurohirurgom. Iako okružen ljudima, Brik živi u svojoj metafizičkoj samoći, ophrvan gubitkom domovine, u stanju „permanentne konfuzije” koju američko okruženje ne shvata. U traganju za sopstvenim identitetom, Brik dolazi do istinite priče o jevrejskom emigrantu Lazarusu Averbuhu. Averbuh je kao devetnaestogodišnjak emigrirao iz današnje Moldavije u Čikago, bežeći od pogroma. U martu 1908. godine, iz nepoznatih razloga, pozvonio je na vrata kuće tadašnjeg šefa čikaške policije. Posle kratkog razjašnjavanja, šef policije ga je ubio. Pravdao se da je u mladićevim očima video anarhiju i mržnju. Oko ovog slučaja digla se velika polemika, šef policije nikada nije osuđen, a sestra nesrećnog mladića skrhana bolom zbog smrti brata vratila se posle četiri godine u Evropu, gde je, nagađa se, stradala u holokaustu. Brik se kao pisac, poput Hemona, zainteresovao za ovaj događaj, i od ugledne institucije dobija stipendiju za istraživanje slučaja o Lazarusu Averbuhu. Sa svojim prijateljem, fotoreporterom Rorom, u stvarnom životu Veliborom Božovićem, takođe Sarajlijom, kreće na put po istočnoj Evropi koji završava posetom posleratnom Sarajevu.

Čikagom je posle jednog anarhističkog napada na policiju zavladala ksenofobična histerija, koju Hemon, preko glavnog junaka, takođe emigranta, majstorski opisuje. Sto godina posle Lazarusovog egzodusa i tragičnog kraja u obećanoj zemlji, američka kritika prepoznaje vešte i tanane piščeve asocijacije na atmosferu posle jedanaestog septembra, dok su čitaocu sa naših područja posebno dirljivi traktati o gubitku sopstvenog identiteta sa nestankom domovine koju je Hemon video u staroj Jugoslaviji. U njegovom zavičaju vlada prećutni solidarni dogovor, tvrdi Brik, da se podstiču priče radi njihove zanimljivosti i obrta. Viceve iz stare domovine prepričava Velibor Božović, u romanu, Rora, koji je kao fotoreporter proživeo ratno Sarajevo, i sa kojim je u stvarnom životu Aleksandar Hemon najbolji drug iz detinjstva. Božović sada živi u Montrealu, a njegove fotografije napravljene na putu po prvobitnoj domovini Lazarusa Averbuha, i po zajedničkoj prvobitnoj domovini dva najbolja druga, čine deo priče „Projekta Lazarus”. Roman je istovremeno prošaran potresnim autentičnim fotografijama iz čikaškog istorijskog muzeja među kojima je i slika mladog mrtvog mršavog tela moldavskog emigranta.

Kombinacija besa i dobrih namera

Brikov rat je rat sa Amerikom. Za njega Amerika je zemlja u kojoj su „uverenje i obmana incestuozna braća”, u kojoj „neprekidno trajanje kolektivnih fantazija stvara ljude koji čeznu za istinom i samo istinom”. U ključnom trenutku on se priseća rasprave sa svojom ženom (neurohirurgom) oko fotografija iz Abu Graiba (američki zatvor u Iraku, gde su irački zatvorenici mučeni na najsurovije načine – prim. novinara).

Kako ih ona vidi, to su „u suštini pristojna američka deca u pogrešnom uverenju da obavljaju zadatak zaštite slobode”. A Brik, s druge strane, u njima prepoznaje „mlade Amerikance koji neograničeno iživljavaju svoju beskrajnu silu nad nečijim drugim životom i nečijom drugom smrću”. Konačno, Brik će se obreti u situaciji da podlegne istom ošamućujućem koktelu „otrovne kombinacije besa i dobrih namera” što kroz brutalnost izaziva zadovoljstvo. Avaj, tog trenutka i njihov brak se pretvorio u kolateralnu štetu.

Takozvanu nagradu za genije, kako se u Americi naziva Mekarturova stipendija od pola miliona dolara, Hemon je dobio 2004. godine. Svake godine ova nagrada se dodeljuje, bez prethodnog konkurisanja, dvadesetorici američkih državljana koji se bave različitim poslovima i naukama. To se smatra novčanom pomoću za kreativnost, bez ikakvih drugih uslova. Među antropolozima, fizičarima, matematičarima, bioinženjerima, filozofima, našao se tako i Sarajlija iz Čikaga Aleksandar Hemon. „Projekat Lazarus” već je bio na svojoj zlatnoj sredini, a Hemon je odlučio da deo para od svoje američke genijalnosti utroši na put sa prijateljem iz detinjstva po regionima iz kojih se u „obećanu zemlju” beži od pogroma. Po jednodušnoj oceni američke kritike, genijalno je dokazao da su se Mekarturove pare istrošile na suštu kreativnost. A Hemon je, uprkos svim uslovima da lično doživi američki san, ostao usamljeni noćobdija i emigrant.