Амерички кошмар генијалног Сарајлије

ПИСАЦ И ИДЕНТИТЕТ
(Од нашег дописника)
Вашингтон, маја – Свака нова књига Александра Хемона, Сарајлије из Чикага, дочекује се са изузетном пажњом у америчкој књижевној јавности. А нови роман „Пројекат Лазарус”, изашао крајем априла (Lazarus project), побрао је најласкавије епитете у свим значајним књижевним додацима великих листова и књижевним месечницима, пре него што се у тврдим корицама честито распоредио у препуним књижарским излозима овог пролећа. То је треће дело које је Хемон написао на енглеском језику, иако га је, како се овде истиче, добро научио тек пошто се због стицаја ратних околности одлучио да постане емигрант 1992.

Десило се да се у Америци нашао у оквиру једне организоване новинарске туре, када је Сарајево пало под опсаду, па је одлучио да остане у Чикагу.

Вицеви из старе домовине

Но, без обзира на то што је енглески учио тако што је читајући Набокова подвлачио сваку непознату реч, Хемонов стил је, како оцењује америчка критика, готово новинарски јасан и особен, он је писац огромног талента, природни приповедач... структуру хумора, граматику комедије и ритам какве шаљиве анегдоте, Хемон, на себи својствен начин, користи за опис разоткривеног очаја. „Пројекат Лазарус” је, у ствари, изузетно забавна хроника о безнађу, губитку и суровости. Његовој реченици приписује се „задивљујућа лепота”, чак га пореде са Џозефом Конрадом (1857–1924), пољским писцем који је научио да течно говори енглески тек у касним двадесетим годинама, али је свеједно један од највећих прозних стилиста на енглеском језику.

Као Хемон, и Брик, главни јунак нове књиге, дошао је из Сарајева, остао у Чикагу, ту се оженио успешном Американком, неурохирургом. Иако окружен људима, Брик живи у својој метафизичкој самоћи, опхрван губитком домовине, у стању „перманентне конфузије” коју америчко окружење не схвата. У трагању за сопственим идентитетом, Брик долази до истините приче о јеврејском емигранту Лазарусу Авербуху. Авербух је као деветнаестогодишњак емигрирао из данашње Молдавије у Чикаго, бежећи од погрома. У марту 1908. године, из непознатих разлога, позвонио је на врата куће тадашњег шефа чикашке полиције. После кратког разјашњавања, шеф полиције га је убио. Правдао се да је у младићевим очима видео анархију и мржњу. Око овог случаја дигла се велика полемика, шеф полиције никада није осуђен, а сестра несрећног младића скрхана болом због смрти брата вратила се после четири године у Европу, где је, нагађа се, страдала у холокаусту. Брик се као писац, попут Хемона, заинтересовао за овај догађај, и од угледне институције добија стипендију за истраживање случаја о Лазарусу Авербуху. Са својим пријатељем, фоторепортером Рором, у стварном животу Велибором Божовићем, такође Сарајлијом, креће на пут по источној Европи који завршава посетом послератном Сарајеву.

Чикагом је после једног анархистичког напада на полицију завладала ксенофобична хистерија, коју Хемон, преко главног јунака, такође емигранта, мајсторски описује. Сто година после Лазарусовог егзодуса и трагичног краја у обећаној земљи, америчка критика препознаје веште и танане пишчеве асоцијације на атмосферу после једанаестог септембра, док су читаоцу са наших подручја посебно дирљиви трактати о губитку сопственог идентитета са нестанком домовине коју је Хемон видео у старој Југославији. У његовом завичају влада прећутни солидарни договор, тврди Брик, да се подстичу приче ради њихове занимљивости и обрта. Вицеве из старе домовине препричава Велибор Божовић, у роману, Рора, који је као фоторепортер проживео ратно Сарајево, и са којим је у стварном животу Александар Хемон најбољи друг из детињства. Божовић сада живи у Монтреалу, а његове фотографије направљене на путу по првобитној домовини Лазаруса Авербуха, и по заједничкој првобитној домовини два најбоља друга, чине део приче „Пројекта Лазарус”. Роман је истовремено прошаран потресним аутентичним фотографијама из чикашког историјског музеја међу којима је и слика младог мртвог мршавог тела молдавског емигранта.

Комбинација беса и добрих намера

Бриков рат је рат са Америком. За њега Америка је земља у којој су „уверење и обмана инцестуозна браћа”, у којој „непрекидно трајање колективних фантазија ствара људе који чезну за истином и само истином”. У кључном тренутку он се присећа расправе са својом женом (неурохирургом) око фотографија из Абу Граиба (амерички затвор у Ираку, где су ирачки затвореници мучени на најсуровије начине – прим. новинара).

Како их она види, то су „у суштини пристојна америчка деца у погрешном уверењу да обављају задатак заштите слободе”. А Брик, с друге стране, у њима препознаје „младе Американце који неограничено иживљавају своју бескрајну силу над нечијим другим животом и нечијом другом смрћу”. Коначно, Брик ће се обрети у ситуацији да подлегне истом ошамућујућем коктелу „отровне комбинације беса и добрих намера” што кроз бруталност изазива задовољство. Авај, тог тренутка и њихов брак се претворио у колатералну штету.

Такозвану награду за геније, како се у Америци назива Мекартурова стипендија од пола милиона долара, Хемон је добио 2004. године. Сваке године ова награда се додељује, без претходног конкурисања, двадесеторици америчких држављана који се баве различитим пословима и наукама. То се сматра новчаном помоћу за креативност, без икаквих других услова. Међу антрополозима, физичарима, математичарима, биоинжењерима, филозофима, нашао се тако и Сарајлија из Чикага Александар Хемон. „Пројекат Лазарус” већ је био на својој златној средини, а Хемон је одлучио да део пара од своје америчке генијалности утроши на пут са пријатељем из детињства по регионима из којих се у „обећану земљу” бежи од погрома. По једнодушној оцени америчке критике, генијално је доказао да су се Мекартурове паре истрошиле на сушту креативност. А Хемон је, упркос свим условима да лично доживи амерички сан, остао усамљени ноћобдија и емигрант.