Projava istine budućeg veka

IKONOPISCI DANAS 
Ikona u XXI veku? Ima li danas zaista smisla o ovome misliti i govoriti sa nužnom relevantnošću? Izložba koja, ljubaznošću galerije Progres u glavnoj gradskoj ulici, pruža zainteresovanoj prestoničkoj publici mogućnost neposrednog suočavanja sa ovim fenomenom, svojim ipak vešto sačinjenim nazivom, postavlja pred nas, čini se, nanovo veoma složenu dilemu. Naime, naizgled pojednostavljen i nesumnjivo afirmativno usmeren, naziv izložbe, gotovo u dvostrukom obrtu, čita se i kao direktno upućeno pitanje o mestu ikone kao bogoslužbenog predmeta, ali i umetničkog dela u recentnom umetničkom trenutku.

Jednako kao i ostali dosadašnji projekti inače veoma agilnog Hrišćanskog kulturnog centra i ovaj, sasvim izvesno, nanovo pokušava da problematizuje poziciju autentičnog hrišćanskog pogleda na svet u polju aktuelne stvarnosti radikalno izmenjenog sveta na početku novog milenijuma.

Organizovanje ove izložbe, zasnovane na konkursu otvorenom tokom prethodna dva meseca za zainteresovane stvaraoce, postavilo je tročlani selektorski tim, sačinjen od bogoslova i istoričara umetnosti mlađe generacije, nesumnjivo pred ozbiljan zadatak.

Sinteza tradicija Istoka i Zapada

Od više od sto sedamdeset domaćih autora koji su konkurisali, odabrano je konačno sedamdesetak, sa preko stotinu izloženih radova. Ostavljajući ovoga puta po strani u ovakvim prilikama uvek aktuelno pitanje kriterijuma koji su selektore rukovodili u izboru, izloženi radovi nesumnjivo svedoče o barem dva jasno izražena fenomena – zavidnom bogatstvu umetničke produkcije i iznenađujućoj raznolikosti stvaralačkih pristupa. Tako ovaj često marginalizovan i gotovo potcenjen vid umetničkog izraza, paradoksalno, izgleda ipak pokazuje zavidan vitalitet i kod nas. No, da li je ova naizgled lagodna i gotovo samozadovoljna pozicija zaista i dovoljna?

Uz neizbežnu opasnost od simplifikacije i rigidnosti koju svaki pokušaj klasifikovanja gotovo nužno sa sobom nosi, ovom prilikom izložena ikonopisačka umetnička produkcija ipak ukazuje na postojanje barem nekoliko dominantnih obrazaca/modela likovnog izraza u aktuelnom umetničkom stvaralaštvu ovoga tipa.

U nizu izloženih dela izdvaja se najpre zavidan broj onih koja, nastala u ateljeima pojedinih autora ili češće skupnim i već renomiranim manastirskim ikonopisačkim radionicama, u svojim najboljim momentima, kao sopstveni model razumevanja ikone u XXI veku, nude što doslednije poštovanje likovnih obrazaca neke od prethodnih epoha. Izvedena gotovo uvek sa zavidnim zanatskim umećem, najčešće odlikovanim minucioznom slikarskom tehnikom i vanrednom strpljivošću postupka, ova dela tako predstavljaju dosledan, no u najslabijim trenucima, na žalost, i samo doslovan, odsjaj starih ikonografskih obrazaca i poznatih stilskih izraza pojedinih epoha istorije pravoslavnog ikonopisa.

Pored njih, kao u nečem drugačiji model razumevanja ikone u novom milenijumu, javlja se i manji broj dela koja svoj izraz baziraju na sintezi likovnih izraza svojstvenih različitim umetničkim tradicijama Istoka i Zapada. Uvođenjem u pretpostavljeni obrazac pravoslavnog ikonopisa prepoznatljivih elemenata stilskog izraza neke od prethodnih epoha zapadnoevropske umetnosti stvara se novitet eklektičkog karaktera. Kao i uvek u takvim slučajevima, rezultat ostaje na prvi pogled krajnje zavodljiv, no u svojoj suštinskoj utemeljenosti, čini se, veoma ranjiv. Pretpostavljena poređenja sa samo naizgled sličnom praksom davno ostvarenom u srpskoj srednjovekovnoj umetnosti, čini se, takođe ne mogu mnogo pomoći, jer je ista predstavljala živi i aktivni dijalog sa aktuelnim umetničkim izrazom susednih prostora sopstvene, a ne minulih epoha.

Zahtev za autentičnošću

(/slika2)Kao treći krajnje osoben model razumevanja ikone danas prepoznaje se niz dela određenog broja autora srednje i mlađe generacije koji svojim pristupom problematizuju odnos između recentne ikonopisačke prakse i pojedinih vidova likovnog izraza savremenog doba. Pomenuti autori, najčešće akademskog obrazovanja, u likovni prostor pravoslavne ikone uvode tako određene elemente likovnosti koji ih legitimišu ujedno i kao autentične stvaraoce sopstvene epohe, ali i nosioce njima svojstvenog hrišćanskog pogleda na svet. Ponavljanje prepoznatljivih elemenata ličnog piktoralnog jezika pojedinih, očigledno najdominantnijih, autorskih figura unutar ovog skupa u delima nekolicine ostalih ukazuje, na žalost, i na opasnost od mogućnosti buduće shematizacije, pretvaranjem pomenutih elemenata ličnog stila određenog autora u puki manir šire grupe.

Poslednji prepoznatljiv model razumevanja ikone zastupljen na ovoj izložbi, čini se, gotovo izlazi iz okvira koji bismo mogli nazvati ikonopisačkim. Naime, lišavanje sopstvenog dela nekih od suštinskih elemenata jezika ikone, delo, čini se, izvodi iz okvira ikonopisa i gotovo uvodi u svet čiste likovnosti.

Tako nas dilema o prirodi savremenog ikonopisa kao umetničkog dela izgleda stavlja pred krajnju i jasnu odluku. Dihotomija tradicionalno–moderno, konzervativno–liberalno pokazuje se zapravo kao ne previše važna. Naime, rađena na jedan ili drugi način, savremena ikona izgleda ima šanse da bude i istinsko umetničko delo samo ako zadovoljava njegov temeljni postulat – zahtev za autentičnošću, tj. ako projavljuje svoga tvorca kao neponovljivu autorsku ličnost svoga vremena koji potom, kao takav, kroz ikonu izražava sopstveni pogled na svet, a za koji njegova istina, kao mogućnost večnog i neprolaznog postojanja, leži tek u budućem događaju zajednice svega stvorenog sa svojim Tvorcem.

Konačno, ma kako to na prvi pogled paradoksalno zvučalo, ikona izgleda ipak ostaje prostor slobode. Dobro poznato krajnje pojednostavljeno shvatanje kanona u ikonopisu, isključivo kao niza najtvrđe ustrojenih skupova pravila umetničkog izražavanja, izgleda da danas više nego ikada pokazuje svu svoju vulgarnost. Kanon zapravo ostaje ono što je uvek i bio – samo jezik, shvaćen kao skup regulatornih pravila komunikacije, kojim se ovo delo služi u prenošenju svojih značenja. Zato se, čini se, mora priznati da i najvaljaniji radovi na ovoj izložbi pokazuju da ikona ostaje prostor slobodan za sve što afirmiše autentično kreativnog čoveka, tj. prostor slike preobražene realnosti budućeg veka kome se njen autor nada, slobodan za sve, osim greha. A to uvek daje nadu!

(Ikone predstavljene na ovoj izložbi mogu se videti i na sajtu www.ccc.org.yu)