Пројава истине будућег века

ИКОНОПИСЦИ ДАНАС 
Икона у XXI веку? Има ли данас заиста смисла о овоме мислити и говорити са нужном релевантношћу? Изложба која, љубазношћу галерије Прогрес у главној градској улици, пружа заинтересованој престоничкој публици могућност непосредног суочавања са овим феноменом, својим ипак вешто сачињеним називом, поставља пред нас, чини се, наново веома сложену дилему. Наиме, наизглед поједностављен и несумњиво афирмативно усмерен, назив изложбе, готово у двоструком обрту, чита се и као директно упућено питање о месту иконе као богослужбеног предмета, али и уметничког дела у рецентном уметничком тренутку.

Једнако као и остали досадашњи пројекти иначе веома агилног Хришћанског културног центра и овај, сасвим извесно, наново покушава да проблематизује позицију аутентичног хришћанског погледа на свет у пољу актуелне стварности радикално измењеног света на почетку новог миленијума.

Организовање ове изложбе, засноване на конкурсу отвореном током претходна два месеца за заинтересоване ствараоце, поставило је трочлани селекторски тим, сачињен од богослова и историчара уметности млађе генерације, несумњиво пред озбиљан задатак.

Синтеза традиција Истока и Запада

Од више од сто седамдесет домаћих аутора који су конкурисали, одабрано је коначно седамдесетак, са преко стотину изложених радова. Остављајући овога пута по страни у оваквим приликама увек актуелно питање критеријума који су селекторе руководили у избору, изложени радови несумњиво сведоче о барем два јасно изражена феномена – завидном богатству уметничке продукције и изненађујућој разноликости стваралачких приступа. Тако овај често маргинализован и готово потцењен вид уметничког израза, парадоксално, изгледа ипак показује завидан виталитет и код нас. Но, да ли је ова наизглед лагодна и готово самозадовољна позиција заиста и довољна?

Уз неизбежну опасност од симплификације и ригидности коју сваки покушај класификовања готово нужно са собом носи, овом приликом изложена иконописачка уметничка продукција ипак указује на постојање барем неколико доминантних образаца/модела ликовног израза у актуелном уметничком стваралаштву овога типа.

У низу изложених дела издваја се најпре завидан број оних која, настала у атељеима појединих аутора или чешће скупним и већ реномираним манастирским иконописачким радионицама, у својим најбољим моментима, као сопствени модел разумевања иконе у XXI веку, нуде што доследније поштовање ликовних образаца неке од претходних епоха. Изведена готово увек са завидним занатским умећем, најчешће одликованим минуциозном сликарском техником и ванредном стрпљивошћу поступка, ова дела тако представљају доследан, но у најслабијим тренуцима, на жалост, и само дослован, одсјај старих иконографских образаца и познатих стилских израза појединих епоха историје православног иконописа.

Поред њих, као у нечем другачији модел разумевања иконе у новом миленијуму, јавља се и мањи број дела која свој израз базирају на синтези ликовних израза својствених различитим уметничким традицијама Истока и Запада. Увођењем у претпостављени образац православног иконописа препознатљивих елемената стилског израза неке од претходних епоха западноевропске уметности ствара се новитет еклектичког карактера. Као и увек у таквим случајевима, резултат остаје на први поглед крајње заводљив, но у својој суштинској утемељености, чини се, веома рањив. Претпостављена поређења са само наизглед сличном праксом давно оствареном у српској средњовековној уметности, чини се, такође не могу много помоћи, јер је иста представљала живи и активни дијалог са актуелним уметничким изразом суседних простора сопствене, а не минулих епоха.

Захтев за аутентичношћу

(/slika2)Као трећи крајње особен модел разумевања иконе данас препознаје се низ дела одређеног броја аутора средње и млађе генерације који својим приступом проблематизују однос између рецентне иконописачке праксе и појединих видова ликовног израза савременог доба. Поменути аутори, најчешће академског образовања, у ликовни простор православне иконе уводе тако одређене елементе ликовности који их легитимишу уједно и као аутентичне ствараоце сопствене епохе, али и носиоце њима својственог хришћанског погледа на свет. Понављање препознатљивих елемената личног пикторалног језика појединих, очигледно најдоминантнијих, ауторских фигура унутар овог скупа у делима неколицине осталих указује, на жалост, и на опасност од могућности будуће схематизације, претварањем поменутих елемената личног стила одређеног аутора у пуки манир шире групе.

Последњи препознатљив модел разумевања иконе заступљен на овој изложби, чини се, готово излази из оквира који бисмо могли назвати иконописачким. Наиме, лишавање сопственог дела неких од суштинских елемената језика иконе, дело, чини се, изводи из оквира иконописа и готово уводи у свет чисте ликовности.

Тако нас дилема о природи савременог иконописа као уметничког дела изгледа ставља пред крајњу и јасну одлуку. Дихотомија традиционално–модерно, конзервативно–либерално показује се заправо као не превише важна. Наиме, рађена на један или други начин, савремена икона изгледа има шансе да буде и истинско уметничко дело само ако задовољава његов темељни постулат – захтев за аутентичношћу, тј. ако пројављује свога творца као непоновљиву ауторску личност свога времена који потом, као такав, кроз икону изражава сопствени поглед на свет, а за који његова истина, као могућност вечног и непролазног постојања, лежи тек у будућем догађају заједнице свега створеног са својим Творцем.

Коначно, ма како то на први поглед парадоксално звучало, икона изгледа ипак остаје простор слободе. Добро познато крајње поједностављено схватање канона у иконопису, искључиво као низа најтврђе устројених скупова правила уметничког изражавања, изгледа да данас више него икада показује сву своју вулгарност. Канон заправо остаје оно што је увек и био – само језик, схваћен као скуп регулаторних правила комуникације, којим се ово дело служи у преношењу својих значења. Зато се, чини се, мора признати да и најваљанији радови на овој изложби показују да икона остаје простор слободан за све што афирмише аутентично креативног човека, тј. простор слике преображене реалности будућег века коме се њен аутор нада, слободан за све, осим греха. А то увек даје наду!

(Иконе представљене на овој изложби могу се видети и на сајту www.ccc.org.yu)