Kad se probudimo, lakše ćemo disati

PIŠČEV IZBOR
Kaže mi iznenada neki čiča (liči mi i na pisca), dok sapatnički kopnimo čekajući u banci: nemam pojma za koga sam glasao, nisam poneo naočare, a i da jesam, meni su svi isti, ne bih umeo da ih raspoznam iz blizine. Najlakše je tako, mrštim se i okrećem glavu od čoveka, dok pokušavam da opevam novac u jednom zvonkom katrenu. Sit sam takvih mudrolija. Ne zna za koga je glasao, a vidim ga kao na rendgenu?! Imaš nešto na licu, ne da se čilobager i pokušava da me krotko ošamari čekovnom knjižicom. Nekako u isto vreme stignemo na red. 

Elem, još uvek čvrsto verujem u staru glasinu da ko ima bolju umetnost, taj ima bolju vlast, makar da je – kao u slučaju Zbignjeva Herberta, autora ove iznenađujuće lirske parole – reč o čistome paklu. Jednom će, ubeđen sam, država morati da popusti pred najžilavijim pesnicima. Ali, to su opšta mesta, neupitne, neproverljive dogme literature koja je (po Herbertu Ridu) postala isto što i religija. A o tome je, u civilizovanom svetu, nepristojno govoriti, ako se baš ne mora ćutati. Uostalom, kao i o političkim opredeljenjima, o tome kome smo na izborima dali naš fortinbrasovski, umirući glas. To je, tamo, intimna stvar.

Srećni divljaci

Mi smo, međutim, i dalje manje-više srećni divljaci. Mi se pitamo. Nas interesuje bližnji. Čiji si, burazeru (proveravamo)? Kod nas je uvek izbor sudbinski, sofijski (iako, teško da ima čak i etimološke veze s mudrošću): koga odabrati – sina ili ćerku? Kome od nas valja sačuvati glavu? Ko će biti dreser, a ko tragični jarac u narednom mandatu, u sledećem paklenom krugu, gde (kao kod Dantea) nema ni prošlosti ni budućnosti, već žeže samo večito, bezglavo – sada.

Na kraju ćemo svi reći za koga smo, mada nas niko neće pitati.

* * *

Odavno znam: moj životni i profesionalni status varljiv je. Jedan dan sam na ivici međunarodne slave, drugi dan – na ivici gladi. I sad bi ovde, posle psihološke cezure, iza četvrtog sloga epskog deseterca, komotno mogao da legne neki citat, recimo, zaboravljenog Sartra (koji je, kao i svaka slika u modi, na kraju postao passé): sve je stvar izbora. Mili bože.

U redu, mogao bih do sutra da razbrajam između ova moja dva životna puta, i dokazujem primerom kako je kretanje nemoguće – nekako će već biti. Jer, nigdar nije bilo da nekak nije bilo. (Ah, ovo je već filozofiranje, puka demonstracija poražavajućeg jugoslovenskog školskog sistema! Ali, nas interesuje život sâm. Ne knjiški kanibalizam. Ne zaostala jadikovka nad sopstvenom sudbinom. Zato nam se valja oglasiti i o mogućnostima konkretnih, prohujalih izbora.) Šta bi u mršavoj, dvoglavoj ponudi moglo da zaokupi nekog pisca, da ne reknem: građanina-plemića (jer upravo na takve mislim)?

Ali, zašto samo pisca, upitaće odmah neko detaljan, po čemu su to oni izuzetne mustre bečke? Jesu li književnici još onaj probuđeni deo naroda koji pišti kada svi ćute? Priznaju li pesnici i dalje svoj zaostali, nedefinisani dug, mogu li (da se izrazim figurativno) barem da umilno huškaju, kada već nisu za pušku? Da li je išta drugačije?

Nadam se da se možemo složiti kako su priče o tome da je politički angažman kontraindikovan svim lepim literarnim bolestima – prevaziđeni incest. Ili, opet, pitanje lične odluke: ako nećeš da se mešaš i prljaš, sedi i cvrkući do mile volje o onom što neće nikad biti. (Takođe je stvar izbora, doduše, njihovog, da li ćeš biti postavljen za ambasadora ili za zvučnu senku kakvog lidera, među lelujave glave koje pokazuju snagu i grlatost neke političke struje.)

Ponor marginalizacije

Moja partija je Udruženje književnika, obznanjivao je svojevremeno poznati pisac, kada je ono jednopartijskoj državi predstavljalo redak, premda neartikulisan, pandan. Pošto je uveden višepartijski sistem, isti je pisac osnovao svoju stranku i zaboravio književničku asocijaciju koja je, gle, postala uglavnom jednopartijska! Sve se dalje čini skoro prirodnim. I društva literata kontrolnog, sovjetskog tipa (kakva smo imali u SFRJ) obezbeđivala su širem krugu učlanjenih srećnika putovanja i društvene stanove, zavisnički život na visokoj nozi, ne baš kao što to danas mogu osigurati najnovijoj klasi političke partije, ali sasvim dovoljno, prema komunarskim mogućnostima: u gradu – honorar, u palanci – jagnjetina.

Sad su pak na redu tržište i marketing. O tranziciji i da ne govorim. Dubinu ponora marginalizacije izazvane okretanjem glave od prljavog života shvatili su sada gotovo svi pisci. Eno ih, kako u redovima čekaju da se javnu, glasno i preterano, u kakvom tabloidu, sanjareći da će efemernu bulevarsku slavu produžiti makar do večernjeg izdanja.

I šta ćemo sad s književnim asocijacijama, da li se slabi uticaj slobodnolebdećih mozgonja na mase može ojačati udruživanjem, dokle dopire takav kolektivni glas, kome li ga dati? Ko sme da zakukuriče u ime svih? I gde je tu onaj koji je uvek sâm?

Evropa? Sada su za Evropu, navodno, i zakleti ksenofobi. Tek, ne bi bilo na odmet javiti tihim glasačima, kao i zagovornicima liberalnog kapitalizma, kako švedsko ministarstvo kulture nalazi interes da finansira knjigu nekog našeg iseljenika objavljenu u Stokholmu na srpskom, da u Barseloni biraju mesto za muzej moderne umetnosti u najsiromašnijem kvartu, jer veruju da kultura i ekonomija idu ruku pod ruku, pa će se čitav kraj podići, a ne da je sve ovo naše luksuz i višak.

No nije sve od raja izgubljeno (što reče stari pesnik). Kada me je šaka političkog jada smenila s mesta urednika književnog časopisa, glas Srpskog PEN-centra i Srpskog književnog društva sasvim sam jasno čuo, premda su se na njega oglušili mali lokalni bogovi kojima je, koliko juče, odzvonilo. Dakle, ipak ima razloga.

Božo Koprivica je nedavno pozvao pisce SKD-a da se otvoreno suprotstave povampirenju i krađi (kako bi to rekao Skender Kulenović), ma koliko to staromodno i nedelotvorno zvučalo. I red bi bilo odazvati se, prihvatiti taj krst, tu senku. Svi ćemo lakše disati kada se probudimo. Ne govorim tek priče radi. Osetio sam to na svojoj koži.