Кад се пробудимо, лакше ћемо дисати

ПИШЧЕВ ИЗБОР
Каже ми изненада неки чича (личи ми и на писца), док сапатнички копнимо чекајући у банци: немам појма за кога сам гласао, нисам понео наочаре, а и да јесам, мени су сви исти, не бих умео да их распознам из близине. Најлакше је тако, мрштим се и окрећем главу од човека, док покушавам да опевам новац у једном звонком катрену. Сит сам таквих мудролија. Не зна за кога је гласао, а видим га као на рендгену?! Имаш нешто на лицу, не да се чилобагер и покушава да ме кротко ошамари чековном књижицом. Некако у исто време стигнемо на ред. 

Елем, још увек чврсто верујем у стару гласину да ко има бољу уметност, тај има бољу власт, макар да је – као у случају Збигњева Херберта, аутора ове изненађујуће лирске пароле – реч о чистоме паклу. Једном ће, убеђен сам, држава морати да попусти пред најжилавијим песницима. Али, то су општа места, неупитне, непроверљиве догме литературе која је (по Херберту Риду) постала исто што и религија. А о томе је, у цивилизованом свету, непристојно говорити, ако се баш не мора ћутати. Уосталом, као и о политичким опредељењима, о томе коме смо на изборима дали наш фортинбрасовски, умирући глас. То је, тамо, интимна ствар.

Срећни дивљаци

Ми смо, међутим, и даље мање-више срећни дивљаци. Ми се питамо. Нас интересује ближњи. Чији си, буразеру (проверавамо)? Код нас је увек избор судбински, софијски (иако, тешко да има чак и етимолошке везе с мудрошћу): кога одабрати – сина или ћерку? Коме од нас ваља сачувати главу? Ко ће бити дресер, а ко трагични јарац у наредном мандату, у следећем пакленом кругу, где (као код Дантеа) нема ни прошлости ни будућности, већ жеже само вечито, безглаво – сада.

На крају ћемо сви рећи за кога смо, мада нас нико неће питати.

* * *

Одавно знам: мој животни и професионални статус варљив је. Један дан сам на ивици међународне славе, други дан – на ивици глади. И сад би овде, после психолошке цезуре, иза четвртог слога епског десетерца, комотно могао да легне неки цитат, рецимо, заборављеног Сартра (који је, као и свака слика у моди, на крају постао passé): све је ствар избора. Мили боже.

У реду, могао бих до сутра да разбрајам између ова моја два животна пута, и доказујем примером како је кретање немогуће – некако ће већ бити. Јер, нигдар није било да некак није било. (Ах, ово је већ филозофирање, пука демонстрација поражавајућег југословенског школског система! Али, нас интересује живот сâм. Не књишки канибализам. Не заостала јадиковка над сопственом судбином. Зато нам се ваља огласити и о могућностима конкретних, прохујалих избора.) Шта би у мршавој, двоглавој понуди могло да заокупи неког писца, да не рекнем: грађанина-племића (јер управо на такве мислим)?

Али, зашто само писца, упитаће одмах неко детаљан, по чему су то они изузетне мустре бечке? Јесу ли књижевници још онај пробуђени део народа који пишти када сви ћуте? Признају ли песници и даље свој заостали, недефинисани дуг, могу ли (да се изразим фигуративно) барем да умилно хушкају, када већ нису за пушку? Да ли је ишта другачије?

Надам се да се можемо сложити како су приче о томе да је политички ангажман контраиндикован свим лепим литерарним болестима – превазиђени инцест. Или, опет, питање личне одлуке: ако нећеш да се мешаш и прљаш, седи и цвркући до миле воље о оном што неће никад бити. (Такође је ствар избора, додуше, њиховог, да ли ћеш бити постављен за амбасадора или за звучну сенку каквог лидера, међу лелујаве главе које показују снагу и грлатост неке политичке струје.)

Понор маргинализације

Моја партија је Удружење књижевника, обзнањивао је својевремено познати писац, када је оно једнопартијској држави представљало редак, премда неартикулисан, пандан. Пошто је уведен вишепартијски систем, исти је писац основао своју странку и заборавио књижевничку асоцијацију која је, гле, постала углавном једнопартијска! Све се даље чини скоро природним. И друштва литерата контролног, совјетског типа (каква смо имали у СФРЈ) обезбеђивала су ширем кругу учлањених срећника путовања и друштвене станове, зависнички живот на високој нози, не баш као што то данас могу осигурати најновијој класи политичке партије, али сасвим довољно, према комунарским могућностима: у граду – хонорар, у паланци – јагњетина.

Сад су пак на реду тржиште и маркетинг. О транзицији и да не говорим. Дубину понора маргинализације изазване окретањем главе од прљавог живота схватили су сада готово сви писци. Ено их, како у редовима чекају да се јавну, гласно и претерано, у каквом таблоиду, сањарећи да ће ефемерну булеварску славу продужити макар до вечерњег издања.

И шта ћемо сад с књижевним асоцијацијама, да ли се слаби утицај слободнолебдећих мозгоња на масе може ојачати удруживањем, докле допире такав колективни глас, коме ли га дати? Ко сме да закукуриче у име свих? И где је ту онај који је увек сâм?

Европа? Сада су за Европу, наводно, и заклети ксенофоби. Тек, не би било на одмет јавити тихим гласачима, као и заговорницима либералног капитализма, како шведско министарство културе налази интерес да финансира књигу неког нашег исељеника објављену у Стокхолму на српском, да у Барселони бирају место за музеј модерне уметности у најсиромашнијем кварту, јер верују да култура и економија иду руку под руку, па ће се читав крај подићи, а не да је све ово наше луксуз и вишак.

Но није све од раја изгубљено (што рече стари песник). Када ме је шака политичког јада сменила с места уредника књижевног часописа, глас Српског ПЕН-центра и Српског књижевног друштва сасвим сам јасно чуо, премда су се на њега оглушили мали локални богови којима је, колико јуче, одзвонило. Дакле, ипак има разлога.

Божо Копривица је недавно позвао писце СКД-а да се отворено супротставе повампирењу и крађи (како би то рекао Скендер Куленовић), ма колико то старомодно и неделотворно звучало. И ред би било одазвати се, прихватити тај крст, ту сенку. Сви ћемо лакше дисати када се пробудимо. Не говорим тек приче ради. Осетио сам то на својој кожи.