Odlazak učitelja s učenicima u rat

Učitelj Ljubomir Simoničić zabeležio je šta je 1914. godine čuo i video. Ne pominje ni mesto ni školu u kojoj se desio ovaj rastanak, ali pominje odlazak na Drinu i kaže: „Mobilizacija. Đaci jedne klase okupljeni na zbornom mestu. Došlo je vreme da budu vojnici. Pozvati su da krenu u boj na granicu. Pojavljuje se njihov stari učitelj s puškom u ruci. I on ide u boj, u trećem je pozivu, njegovi učenici u prvom. Razdragani su. Oči im pune suza. Posle zdravljenja i razgovora, učitelj im poče govor rečima: ’Mali moji učenici - junaci! Kucnuo je čas, kada treba da se pokažemo kao junaci, da smo dostojni imena Srpskog. Došao je čas da osvetimo Kosovo i da ispunimo amanet naših neumrlih junaka Veljka, Sinđelića, Rajića... Da pokažemo da smo dostojni potomci njihovi. Naša braća u Bosni, Hercegovini, Banatu i Bačkoj i drugim mestima, još u ropstvu cvile. Oni nas zovu da im pomognemo, da ih oslobodimo iz ropstva. Mi moramo to učiniti, jer nam je to sveta obaveza, od naših dedova koji su oslobodili ovo parče zemlje, našu dragu otadžbinu i nama doneli slobodu. Pa da li se sme amanet pogaziti? Ne. Po sto puta, ne! To bi bio neoprostiv greh. U školi vam rekoh, kakve su patnje naše braće pod tuđinom i šta je sve naša dužnost. Onda ste bili jako mali i nejaki. Sada ste vojnici. U školi beše teorija, a sada je došlo vreme da se u praksi na bojnom polju pokažemo.’ Na tom mestu učitelj stade da govori, kao da se premišlja, kako da kaže da se polazak na front primakao sasvim, pa nastavlja.

’Nadam se da nećete izneveriti naše nade. Nadam se na da ćete osvetlati obraz Srpstvu. Nadam se da nećete osramotiti svoje roditelje i svog starog učitelja, koji vam je dao prvo pero u ruke i poučio svemu što je dobro, lepo i plemenito. I ja, deco idem sa vama. Ako ne mogu stići, ja ću vam municije i hleba doturiti, a ako bude potrebe i u borbeni red stati sa vama. U to ime srećan put đaci, srećan put vojnici. Idite mudro i ne ginite ludo. Želim da vas u putu i u borbi svaka sreća prati i da se od skori svi ponovo sretnemo i iskupimo u velikoj Srbiji, u kojoj je ujedinjeno sve Srpstvo. Setite se svog učitelja i ne zaboravite svoje svete dužnosti.’

Tu se začuše reči oproštaja, ’zbogom, zbogom’, nastaje ljubljenje i dirljiv rastanak. Odoše vojnici, odoše junaci, odoše deca... Mnogi pogiboše, ali osvetlaše obraz Srpstvu, svojim roditeljima i svome učitelju, Svojim junaštvom zadiviše svet, na njihovim grobovima sazidana je Jugoslavija.”

Uredništvo „Ratnog pomenika”, koji donosi ovo sećanje, napominje „da je i zaista Srbija zadivila svet svojom žilavom borbom i neverovatnom hrabrošću, budeći poštovanje ne samo saveznika, nego i neprijatelja.

„Naročito jedan fenomen, nigde viđen osim u Srbiji - odluku srpske vlade da za odbranu otadžbine u borbene redove izvede decu. Razlog je bila bojazan da će ih austrougarska vojska iskoristiti i mobilisati u svoje trupe. Tako su prvim mahom u borbe otišli tek stasali mladići, da bi docnije Srbija mobilisala poslednje ostatke srpske snage, decu od svojih 15-tak leta. Oni čak nisu prošli ni osnovnu obuku, već su ih pridružili trećepozivcima, koji su ih u hodu obučavali”, navodi „Ratni pomenik”, a članak završava rečima: „Hvala im i slava im.”