Pank je umro da bi živeo

Odgovor na to zbog čega je danas, u vreme velikih korporacija i kreditnih kartica, zanimljivije razmišljati o tome zbog čega je nastao potkulturni i muzički pokret panka, nego što je bilo živeti sa njim tokom sedamdesetih ili osamdesetih godina 20. veka, odgovore nudi novi broj časopisa „Gradac” posvećen upravo – panku.

Uglavnom prevedeni tekstovi ovog izdanja pružaju uvid u to koliko su društveno-političke okolnosti Velike Britanije i Sjedinjenih Američkih Država učvrstile alternativne stvaraoce i mlade pobunjenike okrenute anarhističkim i idejama situacionističke internacionale u svesti o pobuni protiv sistema. Neuspeh pobune panka, jedne od mnogih, uzrok je onoga što svet proživljava danas, a to je uniformnost mejnstrim kulture i diktat politike i ekonomije jačeg.

Panker je obično sinonim za mladog anarhistu koji svojski tuče u neki instrument stvarajući nešto što liči na muziku iščašenu iz bilo kakve harmonije, uz reči koje su spremne da zagrizu porodicu, brak, policiju, vladu, monarhiju, nečiju rasu ili pol, masovnu kulturu; da stvore haos ili rat. Njegov nihilistički stil osmislio je kreativno Malkolm Meklaren na osnovu „sadomazohističkih fantazija”, uz moto „Prebrz za život, premlad za smrt”.

Taj mladić došao je sa ulice, iz radničkog predgrađa Londona, možda nosi neki neofašistički amblem, teroriše Pakistance, psuje kao sumanut podsmevajući se ponekom upeglanom bendu, (poput recimo „Forinersa” dok pevaju o ljubavi), a rado bi napravio kombinaciju sa američkim reperom, gnevnim na svoj način, ili pobornikom rege muzike.

Tako obično zamišljamo pankera, da bismo u „Gradcu”, u analitičkim tekstovima svedoka ovog supkulturnog fenomena shvatili dubinu tog očajanja, zbog kojeg u politički nekorektnoj svesti čuči jedan mali panker koji plače da bude pušten napolje.

Kako piše Savo Stijepović, autor predgovora ovom izdanju, pank nije strogo povezan za sredinu sedamdesetih godina prošlog veka ili vremenski uokviren na „urušenom portalu novog talasa”, već on tvrdi da ga je bilo oduvek, godinama pre „Seks pistolsa”, u detroitskim bendovima, u stihovima Džima Morisona, u prvom albumu „Pink flojda”, kod Lua Rida i Bouvija, u garažnim skupinama na američkoj Zapadnoj obali. I još ranije, u situacionističkim idejama, dadaističkim krugovima, kod Bunjuela, nadrealista, u Remboovim stihovima, pa i u svim prelomnim danima „kada vreme iskoči iz zgloba”...

Prema Džonu Sinkleru, muzika predstavlja revoluciju, „zato nemojte gubiti vreme u kuknjavi, počnite da se sabirate kako biste mogli da menjate stvari”. Ta revolucija bila je usmerena protiv novog i narastajućeg konzervativizma, pripreme današnje političke korektnosti koja zalazi u domen privatnosti do bljutavosti, ali i liberalizacije podivljalog kapitalizma... Mnoge pankere, koji su bili prava društvena pretnja, taj kapitalizam na kraju je slomio.

Oni koji su činili pravu alternativu vladajućem modelu kulture i koji nisu podlegli komercijali, nisu samo pravili muziku po sistemu „uradi sam”, oni su samostalno štampali svoje fanzine u kojima su se obrušavali na sistem, umnožavali su kasete, kombijima se prevozili do improvizovanih koncertnih prostora, umesto da čekaju da ih po glavi pomiluju menadžeri velikih muzičkih kompanija. Oni su stvarali sopstvenu kulturu.

„Kras” je bio bend koji je ostao otporan na „korporativne manipulacije”; odevali su se u crno, mešali se sa publikom i prezirali su fenomen postajanja zvezdom. „Seks pistolsi” odražavali su „čežnjivu požudu za destrukcijom”, zbog čega je prema mišljenju Grejla Markusa, Džoni Roten na svom vrhuncu bio „možda i jedini istinski zastrašujući pevač kog je rokenrol ikada video”.

Poslednje Rotenove reči na poslednjem koncertu „Pistolsa” glasile su: „Jeste li ikada imali osećaj da vas varaju?”. A „’Kleš’ je bio političniji, zato što je njihova pozicija bila manje metafizička”.

Da li je pank zaista mrtav? Jedan od odgovora nalazi se u tekstu Dilana Klarka, koji tvrdi da je smrt panka nastupila izborom Margaret Tačer u Engleskoj 1979. godine i Ronalda Regana 1980. u Americi. „Pistolsi” su se raspali 1978, Sid Višiz umro je naredne godine, a onda su pank dohvatili klinci iz predgrađa stvarajući njegovu „bezbednu” verziju. Ipak, „pank je morao da umre, da bi mogao da živi”.