Панк је умро да би живео

Одговор на то због чега је данас, у време великих корпорација и кредитних картица, занимљивије размишљати о томе због чега је настао поткултурни и музички покрет панка, него што је било живети са њим током седамдесетих или осамдесетих година 20. века, одговоре нуди нови број часописа „Градац” посвећен управо – панку.

Углавном преведени текстови овог издања пружају увид у то колико су друштвено-политичке околности Велике Британије и Сједињених Америчких Држава учврстиле алтернативне ствараоце и младе побуњенике окренуте анархистичким и идејама ситуационистичке интернационале у свести о побуни против система. Неуспех побуне панка, једне од многих, узрок је онога што свет проживљава данас, а то је униформност мејнстрим културе и диктат политике и економије јачег.

Панкер је обично синоним за младог анархисту који својски туче у неки инструмент стварајући нешто што личи на музику ишчашену из било какве хармоније, уз речи које су спремне да загризу породицу, брак, полицију, владу, монархију, нечију расу или пол, масовну културу; да створе хаос или рат. Његов нихилистички стил осмислио је креативно Малколм Мекларен на основу „садомазохистичких фантазија”, уз мото „Пребрз за живот, премлад за смрт”.

Тај младић дошао је са улице, из радничког предграђа Лондона, можда носи неки неофашистички амблем, терорише Пакистанце, псује као суманут подсмевајући се понеком упегланом бенду, (попут рецимо „Форинерса” док певају о љубави), а радо би направио комбинацију са америчким репером, гневним на свој начин, или поборником реге музике.

Тако обично замишљамо панкера, да бисмо у „Градцу”, у аналитичким текстовима сведока овог супкултурног феномена схватили дубину тог очајања, због којег у политички некоректној свести чучи један мали панкер који плаче да буде пуштен напоље.

Како пише Саво Стијеповић, аутор предговора овом издању, панк није строго повезан за средину седамдесетих година прошлог века или временски уоквирен на „урушеном порталу новог таласа”, већ он тврди да га је било одувек, годинама пре „Секс пистолса”, у детроитским бендовима, у стиховима Џима Морисона, у првом албуму „Пинк флојда”, код Луа Рида и Боувија, у гаражним скупинама на америчкој Западној обали. И још раније, у ситуационистичким идејама, дадаистичким круговима, код Буњуела, надреалиста, у Рембоовим стиховима, па и у свим преломним данима „када време искочи из зглоба”...

Према Џону Синклеру, музика представља револуцију, „зато немојте губити време у кукњави, почните да се сабирате како бисте могли да мењате ствари”. Та револуција била је усмерена против новог и нарастајућег конзервативизма, припреме данашње политичке коректности која залази у домен приватности до бљутавости, али и либерализације подивљалог капитализма... Многе панкере, који су били права друштвена претња, тај капитализам на крају је сломио.

Они који су чинили праву алтернативу владајућем моделу културе и који нису подлегли комерцијали, нису само правили музику по систему „уради сам”, они су самостално штампали своје фанзине у којима су се обрушавали на систем, умножавали су касете, комбијима се превозили до импровизованих концертних простора, уместо да чекају да их по глави помилују менаџери великих музичких компанија. Они су стварали сопствену културу.

„Крас” је био бенд који је остао отпоран на „корпоративне манипулације”; одевали су се у црно, мешали се са публиком и презирали су феномен постајања звездом. „Секс пистолси” одражавали су „чежњиву пожуду за деструкцијом”, због чега је према мишљењу Грејла Маркуса, Џони Ротен на свом врхунцу био „можда и једини истински застрашујући певач ког је рокенрол икада видео”.

Последње Ротенове речи на последњем концерту „Пистолса” гласиле су: „Јесте ли икада имали осећај да вас варају?”. А „’Клеш’ је био политичнији, зато што је њихова позиција била мање метафизичка”.

Да ли је панк заиста мртав? Један од одговора налази се у тексту Дилана Кларка, који тврди да је смрт панка наступила избором Маргарет Тачер у Енглеској 1979. године и Роналда Регана 1980. у Америци. „Пистолси” су се распали 1978, Сид Вишиз умро је наредне године, а онда су панк дохватили клинци из предграђа стварајући његову „безбедну” верзију. Ипак, „панк је морао да умре, да би могао да живи”.