Reditelj strasne energije

Narodno pozorište u Beogradu, Muzej pozorišne umetnosti Srbije, Pozorišni muzej Vojvodine i KIZ „Altera” objavili su monografiju Milenka Misailovića „Velikan teatra Bojan Stupica”.

Milenko Misailović (1923), dramaturg i reditelj, piše drame, radio-drame, filmske scenarije, studije, romane, pesme. Objavio je desetak studija, više od šest stotina eseja iz dramaturgije, pozorišne i filmske estetike, narodne, jugoslovenske i svetske književnosti. U Narodnom pozorištu u Beogradu i drugim jugoslovenskim teatrima režirao je oko pedeset predstava. Bio je student Bojana Stupice i njegov pomoćni reditelj.

Poštovanje koje je Bojan Stupica (1910–1970) imao u Beogradu i ljubav koju je osećao prema Beogradu, uprkos gorkih trenutaka koji su, nažalost, takođe pratili njegovo delovanje u nas, ističe u predgovoru Jovan Ćirilov, pokazuje da Beograd u svojim najboljim trenucima ume da se opredeli za neke prave principe – da, između ostalog, bude široko ostvaren za izvorni talenat bez obzira na poreklo, a to znači da nije uskogrudo šovinistički. A to je po pravilu na korist našeg umetničkog života i na dobrobit samog stvaraoca koji je spreman da deo svojih darova posveti našoj sredini i njenim darovima.

U monografiji, na gotovo četiri stotine strana, Misailović govori o Bojanu Stupici kao profesoru režije i glume, data su njegova predavanja iz Istorije režije, obrađeni su njegovi stvaralački uticaji na studente u Ljubljani, Beogradu i Zagrebu, opisane Stupičine stvaralačke osobenosti. Posebna poglavlja posvećena su režiji Krležine „Lede” i odnosu sa Mirom Stupicom.

Stvaralački stav Bojana Stupice, naglašava Misailović, bio je: „Stvarati svesno, ponosno i strasno…”

Takav je bio i u mladosti, kada je kao uspešan student arhitekture u Ljubljani, željan znanja, a osvojen teatarskom umetnošću, putovao po Evropi (1929) upoznajući pozorišta Italije, Nemačke, Austrije, Švajcarske…

Ubrzo susreće mladu glumicu Savu Severovu koja mu postaje životna saputnica i bliska umetnička saradnica. Obuzet vizijom sopstvenog pozorišta, Stupica stvara Teatarsku komornu družinu „Obraznikov”, u kojoj su, pored Bojana i Severove, i jedan od najznačajnijih slovenačkih glumaca i reditelja, Milan Skrbinšek (1886–1963). 

A onda nastaju prvi nesporazumi sa sredinom, jer Stupica tvrdi da „pozorište ne sme živeti samo sa sadašnjošću, nego mora istovremeno gledati i u budućnost”. Radi u Mariboru, Skoplju, Splitu, Ljubljani, Beogradu. Za šest godina (1934–1940) režirao je 28 drama. U Narodnom pozorištu u Beogradu postavljen je Bulgakovljev „Molijer”, ali je odmah posle premijere skinut s repertoara.

Slede studijska putovanja po svetu: Nemačka, Mađarska, Francuska, Švajcarska, Italija…

Godine 1940. rađa mu se sin jedinac Matija. Dve godine kasnije hapsi ga policija i sprovodi u italijanski logor Gonars, blizu Udina. U proleće 1946. godine putuje u Moskvu i Lenjingrad. Iste godine, 11. novembra, Komitetu za umetnost i kulturu u Beogradu podnosi elaborat o osnivanju centralnog jugoslovenskog teatra. Tako nastaje Jugoslovensko dramsko pozorište, u kojem je Stupica imenovan za umetničkog rukovodioca. Prva premijera – Cankarev „Kralj Betajnove” – održana je 3. aprila 1948. godine.

Sa suprugom Mirom Stupicom odlazi u Zagreb 1955. godine. Ponovo se vraća u Beograd, u Jugoslovensko dramsko pozorište, ali zbog neslaganja sa upravnikom Milanom Dedincem, prelazi u Narodno pozorište u Beogradu. Jedno vreme radi u Ateljeu 212.

Uprkos bolesti, s velikim oduševljenjem ulazi u još jednu teatarsku avanturu: projektuje novu zgradu pozorišta, koja će biti otvorena 1969. godine. Posle njegove smrti, od 1970. godine, ovo pozorište dobija naziv Teatar „Bojan Stupica”.

Godinu dana pre smrti izjavio je: „Režirao sam samo 30 odsto od onog što sam želeo, a da ostale želje i ne pominjem…”

Bojan je, kaže Misailović, reditelj-poet, ne zato što je umeo obilato da uživa u poeziji i pesmama (a mnoge je znao napamet), već zato što je imao istančano osećanje za životnu, svakodnevnu, a i skrivenu poetičnost kao stvaralačko prevazilaženje životnih surovosti i svakodnevnih banalnosti: nije slučajno što se Bojan onoliko oduševljavao Čehovom, što je onoliko razmišljao o Čehovu i što mu je Čehov bio jedan od najomiljenijih autora.

Velike i složene reči Bojan je retko upotrebljavao, možda i zato što je, istovremeno, osećao i njihovo naličje. On je brzo, lako i duhovito osvetljavao naličje najuzvišenijih stvari i pojava, pa i „njenog veličanstva logike”, uviđajući njene svakodnevne apsurdnosti, pa i zloupotrebe.

Kao reditelj velike stvaralačke energije, Stupica je zaista mnogo radio i uradio, ali tolika njegova vedrina i neiscrpna radljivost ne može se objasniti samo aktivnom svešću, nego i njegovom strašću, kao što se ne može objašnjavati ni samo njegovim životnim optimizmom, nego i scenskim temperamentom i fanatizmom. Scensko stvaralaštvo, tvrdi Milenko Misailović, bila je religija Bojana Stupice.

Zoran Radisavljević

---------------------------------------------------------------   

Poslednja cedulja Mire Stupice

Na poslednjoj cedulji, koju je Mira Stupica uputila Bojanu, između ostalog, piše:

„Čekam da ovo sve prođe i da se vratimo opet našem životu i miru – našoj bašti, knjigama, razgovorima, prijateljima i putovanjima. Naradili smo se mnogo oboje, Buča – treba malo i živeti. Nije nam baš tako mnogo ni ostalo. Život je kratak.

Mnogo te volim, mužu moj. Laku noć, odmori se, a ujutru da zajedno pijemo kaficu. Jedva čekam – Muri”.