Редитељ страсне енергије

Народно позориште у Београду, Музеј позоришне уметности Србије, Позоришни музеј Војводине и КИЗ „Алтера” објавили су монографију Миленка Мисаиловића „Великан театра Бојан Ступица”.

Миленко Мисаиловић (1923), драматург и редитељ, пише драме, радио-драме, филмске сценарије, студије, романе, песме. Објавио је десетак студија, више од шест стотина есеја из драматургије, позоришне и филмске естетике, народне, југословенске и светске књижевности. У Народном позоришту у Београду и другим југословенским театрима режирао је око педесет представа. Био је студент Бојана Ступице и његов помоћни редитељ.

Поштовање које је Бојан Ступица (1910–1970) имао у Београду и љубав коју је осећао према Београду, упркос горких тренутака који су, нажалост, такође пратили његово деловање у нас, истиче у предговору Јован Ћирилов, показује да Београд у својим најбољим тренуцима уме да се определи за неке праве принципе – да, између осталог, буде широко остварен за изворни таленат без обзира на порекло, а то значи да није ускогрудо шовинистички. А то је по правилу на корист нашег уметничког живота и на добробит самог ствараоца који је спреман да део својих дарова посвети нашој средини и њеним даровима.

У монографији, на готово четири стотине страна, Мисаиловић говори о Бојану Ступици као професору режије и глуме, дата су његова предавања из Историје режије, обрађени су његови стваралачки утицаји на студенте у Љубљани, Београду и Загребу, описане Ступичине стваралачке особености. Посебна поглавља посвећена су режији Крлежине „Леде” и односу са Миром Ступицом.

Стваралачки став Бојана Ступице, наглашава Мисаиловић, био је: „Стварати свесно, поносно и страсно…”

Такав је био и у младости, када је као успешан студент архитектуре у Љубљани, жељан знања, а освојен театарском уметношћу, путовао по Европи (1929) упознајући позоришта Италије, Немачке, Аустрије, Швајцарске…

Убрзо сусреће младу глумицу Саву Северову која му постаје животна сапутница и блиска уметничка сарадница. Обузет визијом сопственог позоришта, Ступица ствара Театарску коморну дружину „Образников”, у којој су, поред Бојана и Северове, и један од најзначајнијих словеначких глумаца и редитеља, Милан Скрбиншек (1886–1963). 

А онда настају први неспоразуми са средином, јер Ступица тврди да „позориште не сме живети само са садашњошћу, него мора истовремено гледати и у будућност”. Ради у Марибору, Скопљу, Сплиту, Љубљани, Београду. За шест година (1934–1940) режирао је 28 драма. У Народном позоришту у Београду постављен је Булгаковљев „Молијер”, али је одмах после премијере скинут с репертоара.

Следе студијска путовања по свету: Немачка, Мађарска, Француска, Швајцарска, Италија…

Године 1940. рађа му се син јединац Матија. Две године касније хапси га полиција и спроводи у италијански логор Гонарс, близу Удина. У пролеће 1946. године путује у Москву и Лењинград. Исте године, 11. новембра, Комитету за уметност и културу у Београду подноси елаборат о оснивању централног југословенског театра. Тако настаје Југословенско драмско позориште, у којем је Ступица именован за уметничког руководиоца. Прва премијера – Цанкарев „Краљ Бетајнове” – одржана је 3. априла 1948. године.

Са супругом Миром Ступицом одлази у Загреб 1955. године. Поново се враћа у Београд, у Југословенско драмско позориште, али због неслагања са управником Миланом Дединцем, прелази у Народно позориште у Београду. Једно време ради у Атељеу 212.

Упркос болести, с великим одушевљењем улази у још једну театарску авантуру: пројектује нову зграду позоришта, која ће бити отворена 1969. године. После његове смрти, од 1970. године, ово позориште добија назив Театар „Бојан Ступица”.

Годину дана пре смрти изјавио је: „Режирао сам само 30 одсто од оног што сам желео, а да остале жеље и не помињем…”

Бојан је, каже Мисаиловић, редитељ-поет, не зато што је умео обилато да ужива у поезији и песмама (а многе је знао напамет), већ зато што је имао истанчано осећање за животну, свакодневну, а и скривену поетичност као стваралачко превазилажење животних суровости и свакодневних баналности: није случајно што се Бојан онолико одушевљавао Чеховом, што је онолико размишљао о Чехову и што му је Чехов био један од најомиљенијих аутора.

Велике и сложене речи Бојан је ретко употребљавао, можда и зато што је, истовремено, осећао и њихово наличје. Он је брзо, лако и духовито осветљавао наличје најузвишенијих ствари и појава, па и „њеног величанства логике”, увиђајући њене свакодневне апсурдности, па и злоупотребе.

Као редитељ велике стваралачке енергије, Ступица је заиста много радио и урадио, али толика његова ведрина и неисцрпна радљивост не може се објаснити само активном свешћу, него и његовом страшћу, као што се не може објашњавати ни само његовим животним оптимизмом, него и сценским темпераментом и фанатизмом. Сценско стваралаштво, тврди Миленко Мисаиловић, била је религија Бојана Ступице.

Зоран Радисављевић

---------------------------------------------------------------   

Последња цедуља Мире Ступице

На последњој цедуљи, коју је Мира Ступица упутила Бојану, између осталог, пише:

„Чекам да ово све прође и да се вратимо опет нашем животу и миру – нашој башти, књигама, разговорима, пријатељима и путовањима. Нарадили смо се много обоје, Буча – треба мало и живети. Није нам баш тако много ни остало. Живот је кратак.

Много те волим, мужу мој. Лаку ноћ, одмори се, а ујутру да заједно пијемо кафицу. Једва чекам – Мури”.